 |
Драгој Веселинки Стојковић
Постао сам заточеник сновиђења
Стрпљиво причам са мртвима
И у тој причи нема страха и горчине
Али понекад ослободим се окова
Пресијече ме оштар бол у грудима
Из мога ока кане суза
И проговори из мене пјесник
Погребним звуком црквеног звона
Отисне се у пространство
У потрази за кључем живота
* * *
И осјетим се попут уходе
Биљези полегли — Нечитка слова
Чела предака урасла у маховину
Пси постали вуци завијају реже
Подивљале кућне змије
Све слике ми стране отуђено бјеже
Ни завичај више уточиште није
Мирослав Б. Душанић
 |
Драгом Мирославу Б. Душанићу
Наиђу часи
Дођу овакви и онакви
У ноћи уочи Светог Ђорђа
Славе мога оца
Дођоше ми гости
Све моји драги
"Добро ми дошли"
Браћа моје мајке а моји ујаци
Које годину по годину прими драги Бог
Којима се обрадовах са којима се изгрлих
* * *
Вечерас је небо и над Врањем било
У буктињама жара и пламена
Необично као ових дана над Београдом
У необичним играма и сказањима
Песма велика велика занета висока
Као јулски житни дан
Као отежала јесен од плодова
Као срца узаврела врела
Као ватра у огњишту
Еј, да је тако, да је тако!
Да није ове муке домаће планетне
Огромне Огромне
Да нам корење не гасне стабла се ломе
Плодови црвљају...
Кључа би и било Било
18. новембар 2015.
Веселинка Стојковић
16 коментара:
Какво савршенство певања... Колико значности у песми…
... Узалуд покушавам да Вам се певањем јавим...
Кључа би и било
Драгом Мирославу Б. Душанићу
Наиђу часи
Дођу овакви и онакви
У ноћи уочи Светог Ђорђа
Славе мога оца
Дођоше ми гости
Све моји драги
Браћа моје мајке а моји ујаци
Које годину по годину прими драги Бог
Којима се обрадовах са којима се изгрлих
* * *
Вечерас је небо и над Врањем било
У буктињама жара и пламена
Необично као ових дана над Београдом
У необичним играма и сказањима
Песма велика велика занета висока
Као јулски житни дан
Као отежала јесен од плодова
Као срца узаврела врела
Као ватра у огњишту
Еј, да је тако, да је тако!
Да није ове муке домаће планетне
Огромне Огромне
Кључа би и било било
18. новембар 2015.
Веселинка Стојковић
Успевам ли?
(Не памтим ни оца ни славу
Моја се мајка по страдању мога оца
На прузи код Павловца
Између Врања и Бујановца
Вратила својим родитељима)
Драга Веселинка,
Ја волим реакције: коментаре, одговоре, приговоре, надопуне, паралелне текстове и слично... То увијек изроди "нешто непредвидљиво"...
Кључа би и било Било
Кретање духа.
Наиђу часи
Дођу овакви и онакви
У ноћи уочи Светог Ђорђа
Славе мога оца
Дођоше ми гости
Све моји драги
„Добро ми дошли“
Браћа моје мајке а моји ујаци
Које годину по годину прими драги Бог
Којима се обрадовах са којима се изгрлих
Би песма!
Хвала Вам, драги Мирославе.
Надам се да "уклопих" по Вашој замисли...
Ако не, реагујте поново...
Поздрав!
Поздрави!
Захвално,
Веселинка Стојковић
Погледах ова два склоњена реда (у покушају да идем даље), па их вратих...
Еј, да је тако, да је тако!
Да није ове муке домаће планетне
Огромне Огромне
Да нам корење не гасне стабла се ломе
Плодови црвљају
Кључа би и било Било
И та два стиха смо удомили...
(У Хилдесхајму је тмурно, јако вјетровито, повремено киши...)
ПОЗДРАВ!
Дан је овде био сунчан и леп. Мало те лепоте и сунца Вам шаљем с поздравима и захвалношћу, Вама, драги Мирославе, Лидији, Породици Вашој. И од моје професорке Вере Ценић, која у овом месецу пуни 85 година (9 крупних белих ружа), од Ценића, од којих сам се управо вратила.
Веселинка Стојковић
Хвала! Хвала! Хвала! Дивну ми вијест прослијеђујете. Сусрет са професорком, то је већ нешто посебно. Можда/Нажалост, у данашње вријеме и риједак доживљај... Желим да то дружење још „на многаја љета“ потраје... Ја сам од оних ријетких људи који јесен сматрају најљепшим годишњим добом, можда и због тога што сам рођен у позну јесен – 23. новембра. У мом завичају је јесен била увијек празник боја и плодова...
И наравно, од срца узвраћамо поздраве...
Еј, да је тако, да је тако!
Да није ове муке домаће планетне
Огромне Огромне
Да нам корење не гасне стабла се ломе
Плодови црвљају...
Кључа би и било Било
Постави коментар