 |
(Након „Последњих речи“ Силвије Плат)
Након „Последњих речи“ дуго ћутање
и урезивање одраза у разроко огледало,
у искричавост жуте минуте
у коју сам ко у сопствене зенице загледана,
у одјек кога нема док се глас не роди,
у зид на ком је некада био сат на навијање
који и даље откуцава као да је жила куцавица,
било, дебљина прста изнад длана.
Након „Последњих речи“ питам се
да ли их је ико чуо док су изговаране,
да ли су се на непцима уобличене
прелиле преко усана
и закотрљале,
или је све белина кречног млека
и сивило ољусканих зидова
које сам изгребала из свог погледа,
покренуле лавину гушења и гнушања
и потребу да се отргнем и потрчим
до прве обале.
Нада Петровић
 |
Нема коментара:
Постави коментар