 |
Ја не познајем тајне времена
Зашто су неке године сушне
А неке родне
Роб сам свакодневних навика
Не сналазим се у револуцијама
Вријеме ме увијек претекне
И ја се изгубим у сјенкама
Кад се буре стишају и наступи тишина
Откријем да сам на голом камену
Наг и збуњен као дијете
Пребирем маховину
Мирослав Б. Душанић
 |
2 коментара:
Где год да се окренете, величанствен пут, предели. Ово није поезија, више је од поезије. Да, Ваши записи су, драги Мирославе, изнад поезије. Сам Божји дах.
Веселинка је у праву.
Постави коментар