 |
Њега би сретали свуда
Док градом владо би дрем.
Ишо, своја носо чуда,
О ледну се спотицо сен.
Ка келији тиха га жеља
Последњи да пали зрак,
Мето кандило весеља
И букет љиљана, драг.
По ко се на подсмех дрзно,
Причали да чудак је чак,
Он капу сањао, с крзном,
И опет бежо у мрак.
Пратећ га, једном свратили,
Он срећан, весео би,
Сутра већ ковчег пратили,
А свештеник тихо бди.
Октобар 1902.
Александар Блок
/Препјев: Радојица Нешовић/
 |
Нема коментара:
Постави коментар