 |
за Гарта Ст. Омера
Што год да смо научили
у школи, кô озбиљни Афро-Грци нестрпљиви за оцјенама,
о Хелени и сјенама
присвојених предака,
нема обреда
за оне који се враћају,
само, кад њене утваре изблиједе,
усађене нам у мозак, ноћи
плимом коби прогоњене,
само овај добрознани пролаз
испод кокосових мачева
зарђалих од соли, ових иструнулих
кожастих листова морског грожђа,
кртих шљемова краба, и
роштиља грана, сличних ребрима
жртвених волова на спрженом пијеску;
само ова плажа што заудара на рибље изнутрице
чије фрегате изнад мијењају курс кô јастребови,
чија се протегљаста дјеца шећерастих глава
утркују, похитавши из плићака
јер твоја одјећа,
твоје држање
изгледају као у туристе.
Роје се као муве
око ране на твом срцу.
 |
да ти кроз иглене уши прођу,
знајући да ће, били живи ил’ мртви,
оно што други направе од живота проћи мимо њих
кô онај сребрнасти теретњак у даљини
што се провлачи кроз хоризонт кô играчка;
јер некоћ, као ни они,
ниси хтио никакву каријеру
осим ове чисте свјетлости, овог јасног,
бескрајног, досадног рајског мора,
али надао си се да ће значити нешто ако изјавиш
данас, ја сам ваш пјесник, ваш,
све си то знао,
али ни слутио ниси да ћеш увидјети
једном да има повратака дому без дома.
 |
Псовке им се у ваздуху топе.
Црне литице се мрште,
океан шкргуће зубима,
кô тај издубљени чун
плутајућа латица упала у чашу,
без ичег сем своје слике,
клатиш се, не одражавајући ништа.
Сребрнасти дух теретњака
је отишао, дјеца су отишла.
Ошамућен од сунца
довлачиш се натраг у село
поред бијелог, сланог шеталишта
испод чијих палми мртви
рибари помјерају фигуре даме у сјенци,
прелазе укосо, једу своја острва,
а један, с неуким, слатким осмјехом
политичара, клима главом,
као да се сва судбина
клати у подигнутој му руци.
Дерек Волкот
/Преузето из ПОЉА, Часопис за књижевност и теорију, година LV, број 463; Нови Сад, мај - јун 2010. — Пријевод са енглеског: Марија Бергам/
 |
Нема коментара:
Постави коментар