 |
| * 25. јануар 1882 † 28. март 1941 |
Вирџинија Вулф: О НЕЗНАЊУ ГРЧКОГ (завршни фрагмент)
Одисеја је само прича о пустоловини, инстинктивно приповедање приморског народа. Можемо почети тако што ћемо је читати брзо као деца која желе узбуђење у проналажењу онога шта ће се следеће десити. Али ту нема ничега незрелог; ту је сасвим одрастао свет, довитљив, осећајан и страстан. Сам свет није тако мали, пошто се море које одваја острво од острва мора прећи у малим, ручно израђеним бродицама а премерава се летом галебова. Истина је да острва нису густо насељена, а људи, премда се све мора руком начинити, нису стално у послу. Имали су времена да развију веома достојанствено, складно друштво, с древном традицијом обичаја, што сваки однос сместа чини уређеним, природним, и пуним уздржаности. Пенелопа прелази преко собе; Телемах иде на починак; Наусикаја пере свој веш; а њихови поступци чине се испуњени лепотом јер они не знају да су лепи, рођени су за своје имање, немају више самосвести од деце, па ипак, и пре толико хиљада година, на својим малим острвима, знали су оно што треба да се зна. С хуком мора у ушима, виноградима, ливадама, потоцима између њих, свеснији су од нас немилосрдне судбе. У позадини живота постоји туга коју не покушавају да ублаже. У потпуности свесни сопственог стајања у сенци, ипак живи за сваки дрхтај и сјај постојања, ту истрајавају, и Грцима се окрећемо када нам се смучи испразност, конфузија хришћанства и његових утеха, наше сопствено доба.
Вирџинија Вулф
/Пријевод са енглеског Дејан Ацовић/
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Нема коментара:
Постави коментар