 |
Крајем године, у зиму,
Чини ми се своде се
Рачуни...
Ко је коме понос
Прегазио санкама, а
Коме је ко душу
Разнио грудвама.
И када веје, опет,
Чини ми се — освета.
Можда пада с неба...
Шаљу је одозго мале
Звијезде, прије времена
Угашене...
Попут нежељеног фетуса
У злих мајки
Немајки.
Тако и звијезде пале
Због злих љубави
Нељубави.
То су неиспуњене жеље.
Падају, лупају некад о
Прозоре леденом руком,
Некад са кишом.
Освећују тихом
Меланхолијом, зимском
Чаролијом,
Звоном туђих осмјеха
По бјелини...
Проклињу тишином,
Меким пољупцима на руци.
...
Запале се, па истопе, нестану
Без поздрава негдје тамо
У нигдини...
Александра Мариловић
 |
Нема коментара:
Постави коментар