 |
Тишина авлије, зев пусте куће.
Киша, небо мавено.
За плотом сваљено пруће.
Тиме је све речено.
Улазим. Издише соба,
гњију у оку крушке жуте.
Умрети оста да пробам,
под праском тврде кнуте.
Лаж је име за моје доба.
Нек риме под грлом ћуте!
На греди таванској намрштен обад
ослушкује зуј сна у кући;
пригушене гласове гроба,
мој глас живота, вапијући.
Владимир Јагличић
 |
Нема коментара:
Постави коментар