 |
| * 12./25. јул 1909 † 04. децембар 1987 |
Данас почињемо да увиђамо да су мудраци из свих времена у нечему имали право. Знате шта би одговорили на питање како да се придобије мудрост? Нису говорили: чини овако, чак нису говорили ни „чини како ми чинимо”; говорили су: буди ти, заиста буди ти. Шта то значи? Цео живот тражиш човека који ће ти открити (који ће те научити) кључне ствари из живота, нешто друго од оног што си знао: на крају га сретнеш, испиташ га и уместо да пронађеш оно нешто друго шаље те натраг, сопственом бићу, од ког си покушавао да се одлепиш. Тада кажеш: не, није могуће да се ради о мени. Ја сам један из мноштва, један службеник, госпођа домаћица; није на мене мислио мудрац кад је рекао: буди ти. Можда је мислио на Адимантеа или можда Платона? Они су заиста могли бити они. Али ми?
И поред тога, реч је о нама, о сваком од нас. Јер смо свесни шта су од нас тражили: не да будемо сами мудраци, професори духовности; али да будемо живући у духовности. Јер, хришћанство, на пример, не пита да ли си сиромашан или не, паметан или не, у патњи или не. Колико год био просечан или без привилегија – можеш бити добар хришћанин. Исто тако: колико год наша духовност била немоћна, ми можемо живети у њој, односно можемо се више упитати, можемо се више удубити, више усавршити. Да ли сте приметили колики смо лицемери: кажемо да не знамо тачно шта нам је обавеза; и онда идемо једни код других и питамо „шта мислиш, да ли је добро што желим да чиним или би требало да чиним другачије?” Само да се лишим терета. А свако од нас зна добро шта нам је чинити; то је права истина. Има нешто у нама што би требало да функционише стално. Кад не функционише, знак је да сами себе обмањујемо. Назад у нама, тамо је мудрост!
Зато, знате ли можда који је најозбиљнији проблем савременог света? Можда је то самоћа. Кажу неки да се све више колективизујемо; и имају право. Али баш због тога што се колективизујемо, поставља се питање самоће; управо да бисмо се колективисали како треба. Јер самоћа не значи да не учествујеш у свету, да се љутиш на своје време и да му окрећеш леђа. Такви увређени људи, који кажу да живе под стакленим звоном, не остају да се смрзну тамо заједно са својим поносом. Прави самотњак не бежи из другог разлога од људи већ да би поново нашао дубље пријатељство између других и себе. А наћи ће га управо он а не онај који живи у гомили са светом. Суживот није пријатељство. Али ни самоћа, она са духовима, у којој си бачен без твоје воље, без знања. Већ самоћа према којој, са знањем и вољом, ми садашњи, крећемо.
Човек који уме да буде и сам, тај те у потпуности разуме, тај те истински воли. Други, близак, јесте само твоја сенка.
Време је да више не будемо сенка једни другима.
2. децембар 1937. године
Константин Ноика
И поред тога, реч је о нама, о сваком од нас. Јер смо свесни шта су од нас тражили: не да будемо сами мудраци, професори духовности; али да будемо живући у духовности. Јер, хришћанство, на пример, не пита да ли си сиромашан или не, паметан или не, у патњи или не. Колико год био просечан или без привилегија – можеш бити добар хришћанин. Исто тако: колико год наша духовност била немоћна, ми можемо живети у њој, односно можемо се више упитати, можемо се више удубити, више усавршити. Да ли сте приметили колики смо лицемери: кажемо да не знамо тачно шта нам је обавеза; и онда идемо једни код других и питамо „шта мислиш, да ли је добро што желим да чиним или би требало да чиним другачије?” Само да се лишим терета. А свако од нас зна добро шта нам је чинити; то је права истина. Има нешто у нама што би требало да функционише стално. Кад не функционише, знак је да сами себе обмањујемо. Назад у нама, тамо је мудрост!
Зато, знате ли можда који је најозбиљнији проблем савременог света? Можда је то самоћа. Кажу неки да се све више колективизујемо; и имају право. Али баш због тога што се колективизујемо, поставља се питање самоће; управо да бисмо се колективисали како треба. Јер самоћа не значи да не учествујеш у свету, да се љутиш на своје време и да му окрећеш леђа. Такви увређени људи, који кажу да живе под стакленим звоном, не остају да се смрзну тамо заједно са својим поносом. Прави самотњак не бежи из другог разлога од људи већ да би поново нашао дубље пријатељство између других и себе. А наћи ће га управо он а не онај који живи у гомили са светом. Суживот није пријатељство. Али ни самоћа, она са духовима, у којој си бачен без твоје воље, без знања. Већ самоћа према којој, са знањем и вољом, ми садашњи, крећемо.
Човек који уме да буде и сам, тај те у потпуности разуме, тај те истински воли. Други, близак, јесте само твоја сенка.
Време је да више не будемо сенка једни другима.
2. децембар 1937. године
Константин Ноика
/Пријевод са румунског: Илеана Урсу и Милан Ненадић/
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Нема коментара:
Постави коментар