 |
То живот налеће као ветар,
Чупа кров и баца у таму,
Као што мени нема места на свету
Чак ни у властитом бедном дому.
Шта сам ја у овој удољици,
Шта остављам на досадној земљи?
Мрве мисли у убогом глаголу...
Мрве угља у белом пепелу...
И још — лагано паперје
Неприметне сени што вене
Мутно, мутно, уморно и глуво.
Је ли то жена или старица
Мени шапнула у отворено уво
Безнадежно и брижно: Не...
2000.
Леонид Латињин
/Преузето из КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, Лист за књижевност и друштвена питања; година LXV, број 1209 - 1210; Београд, јануар - фебруар 2013. — Пријевод с руског: Љубица Милетић/
 |
| Сара Душанић |
Нема коментара:
Постави коментар