БОЛНИЦА

ОДСУТАН НА НЕОДРЕЂЕНО ВРИЈЕМЕ...

Мирослав Б. Душанић: Суочавања (фрагмент)

* * *

Избјегавам огледала
Не желим да видим тог пролазника
Његово беживотно лице
Скрштене руке на грудима
Као да ће сваког трена да замре
И заврши у паклу
Смета ми његова погурена сјена
Аветињски успорена
Као да се ушуњала с другог свијета

Мирослав Б. Душанић

ПОГЛЕДАТИ ТАКОЂЕ

Фотографије: госп. Сувајац

Мирослав Б. Душанић: Чекање

Чекање

Нема кво да се млого око тој орати — дооратило се!                                                                                              Горан Ранчић

И опет чекање уноси велики немир
У мој живот — Лијечник куцка прстом
Говори о биопсији и метастазама
А ја у мислима одлутао и већ умро
Сестра на шалтеру са осмијехом 
И рутински исписује нови термин 
Пружа ми да потпишем сагласност
О могућим ризицима интервенције
Потписујем — Ионако немам избора
Већа ми је брига реакција моје жене

(Кажу да смо само прах на овој земљи
У овом тренутку волио бих да је тако —)

Хилдесхајм, 09/10/20. фебруар 2016.

Мирослав Б. Душанић 

Смрт је за доконе

Смрт је за доконе и оне који су завршили земаљске послове... 
Ко ти је дао права да размишљаш о бежању из овог пакла? 
Ако се ми злопатимо што не би могао и ти? 
Ако је нама тешко што не би могло и теби?
Јесте ово чекаоница ал’ твој воз није још наишао, 
нити си за овај у који би да се укачиш карту купио. 
Ко ти даје права да одустанеш од писања?
„Ће си пооратимо још малко“ па ако не одустанеш
затворићемо те међ речи које те не разумеју
да би одатле проговорио да се није „дооратило“.

Нада Петровић

Власта Младеновић: СВАКОГА ЈУТРА ЧИТАЈУЋИ ДУШАНИЋА

СВАКОГА ЈУТРА ЧИТАЈУЋИ ДУШАНИЋА

Свакога јутра, читајући Душанића,
дан препознајем, дан који долази,
срећан што има писаца,
што има читалаца.

Упућени једни на друге,
јер сви други путеви су затворени,
опстају у страшном невремену
као лишај на камену.

Лишени нежности,
а тако нежни према другима,
окамењена је њихова реч,
мека као душа, душевна као млеч.

По речима ће се свет управљати,
свет који ће доћи,
тако се испуњава дуг,
сунце увек показује југ.

Власта Младеновић

Перо Васлић

Јехуда Амихај: Спавати у Јерусалиму

* 03. мај 1924  † 22. септрмбар 2000

Спавати у Јерусалиму

Док изабрани народ
Постаје обичан као сви што су
Гради своје куће и путеве
Отвара своју земљу за славине и воду,
Ми лежимо у ниској кући,
Остарели у том поднебљу старом,
Свод нас наткриљује с љубављу
Дах наших усана
Што нам је дат
И што га узвраћамо.

Сан је на каменом тлу.

У Јерусалиму се спава док радио
Доноси јутарње гласове земље
И наше горке речи
Као лешник што је заборављен на дрвету,
Опеван у далекој земљи, сладак.

И као ватра у шупљем дрвету маслине
Надалеко од заспалих
Срце вечно откуцава у човеку.

Јехуда Амихај
/Превела с хебрејског: Ана Шомло/

Мирослав Б. Душанић: Олујни запис

Олујни запис

Остајем будан да чекам зору и росу
У предјелима којих више нема
Све се стопило у пјесму и дријема
Само мртве душе милују ми косу

Покретима њежним к себи ме маме
У празнину вјечну и дубоку
Невидљиву било чијем оку
Јер је сакривена у слојевима таме

Опирем се не бих милији ми пожар 
Јутарњега сунца у прозорском стаклу
Окончати у рају а можда чак и паклу
Ризична је игра и несигуран дар

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Нада Петровић: ЗЛАТНИ СКАРАБЕЈ

***

Постоје дани када проверавам
да ли је случајно
то што ти нисам одговорила на писмо
које ниси написао
или то што сам сањала док се душа митарила
да сакупљам пера и записујем
реч по реч твојих ћутања...

Коен је отпевао своју последњу песму
светла Ауроре Астралис су згасла 
док учим напамет тишину 
и муцање... 

Нада Петровић

Фотографије: Нада Петровић

Небојша Озимић: НАРОДНИЦЕ

ПУЖ

Несам пуж
та да сецам
кућу на грбину

нит сам па ружа
та да сам
везан за земљу

сокол несам
та да летим
онад људску глупост

ал опет

јебиветар несам
да кућу немам

човек сам земан
па се за земљу везујем
по земљу одим
а кроз ваздух сним.

Небојша Озимић

Ксенија Зечевић: Реквијем за Николу Теслу

* 16. фебруар 1956  † 21. новембар 2006

Илија Марковић: Срби

Срби

        Народу треба рећи праву истину, а не како је бил­о.

     Истина је л­ековита. Зато је гвоздена песница дозира зарђал­ом кашичицом. Ако ћемо право, свакоме се могл­о десити оно што се само Србима догађа. Срби су вел­ики народ. Нема рата који их може заобићи.

     Србин који бар једном није погинуо за српство није патриота. Други тврди: „Да нисам патриота, од мене не би бил­о ништа.“ Патриота који се буса родном грудом мрви земљу. Кад патриотизам надире у таласима, подлокава земљу. Не зна за границе – на ничијој је земљи.

      Народу који не зна у чему је виц причају бајке. Кад је пол­итика све, л­ако је избезумити народ да нико не примети. Од народа који се прави л­удим л­уђи је само вл­адар који се прави паметан.

     Паметне Србе може да спасе само л­уда срећа. Ако је срећа у несрећи, онда смо ми најсрећнији. Да нисмо кубертенске среће, не бисмо учествовал­и у сваком рату. Када се рат објави свима истовремено, изненађење је пол­а успеха.

       При том време ради за нас. Нико не пропада тако дуго као Срби.

      Србе краси поданички ментал­итет и невиђена храброст. Чим се осл­ободе јарма, л­егну на руду. Зато играју с променљивом срећом. Редовно губе. Сл­ично је и с вл­ашћу. Најбоље је чува онај који се губи. Ако је Вел­ики Вођа губио део по део, бар је сачувао вл­аст у цел­ини. Што је Вел­ики Србин добио на времену, Срби су изгубил­и на простору. Што су Вел­ики Срби добил­и у вел­ичини, мал­и су изгубил­и у већини. „Вел­ики Србин виши је од мал­ог Србина за нечију гл­аву.“ Срби су довитљиви: кад нису у смртној, у животној су опасности.

        Срби са дна каце трезне се раскол­ом.

    Некада је Србија бил­а којекуде, а сада где-где. Ко то каже Србија је мал­а, не л­аже. Већа риба гута мању. Велика Србија – Србију.

      Питамо се, питамо се: „Можеш л­и да не даш оно што немаш?! Можеш ако си Србин.“

     Србија мора бити вел­ика. У постојећу не могу да стану сви пробл­еми. Вел­ика Србија је део копна настао расл­ојавањем коре вел­иког мозга. У ствари, Вел­ика Србија је ћорак. Усмртио је више Срба него сви бојеви меци.

      У катодној цеви метак је реч: „Пробио сам медијску бл­окаду. Пуцао сам у тел­евизор.“

       Срби имају решење за све. Једино не знају шта ће са собом. Срби су мал­и народ. Ниједном пробл­ему нису дорасл­и.

Илија Марковић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: По/Стојање

По/Стојање

Ту сам негдје... 
Прекривен прашином
Као лутка у излогу
Препун ишчекивања

А нико да ме дотакне
Било коју ријеч упути

Ту сам негдје...
Препуштен сјећању
Преживљавам слике
Док ме једна не убије

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Јела Спиридоновић Савић: Фебруар

Фебруар

Сам у снегу.
Завејане све су шуме
и сви пути.
Све около бела прича,
која ћути.

Ал кад ових снежних брда са обронка
виђах светлост,
тада хитах људ'ма доле.
Неки од њих, звуке моје хармонике,
кажу: воле.

Проведемо заједно ноћи.
Потом журим јутром даље.
Са искрајка, мој им глас још „Збогом“
шаље.

Некад, кад сам већ далеко,
тад се моја песма често њима враћа.
Неки од њих рођена су моја браћа.

Познамо се и у зимском полумраку
по некоме невидимом тајном Знаку.

Сам у снегу.
Завејане све су шуме
и сви пути.
Све около бела прича, која ћути.

Јела Спиридоновић Савић

Београд 1939.

Мирослав Б. Душанић: Дискретан шарм Власти

Дискретан шарм Власти

Потребно је пријећи велико растојање
Да би се видјели цртежи на зиду
Савршено усклађеног Свијета
У којем није било мјеста за нас обичне
И нашу отужно бљутаву свакодневицу
Потребно је неке пјеснике оспособити
Тајно укрцати на пристаништу
Пред сами излазак сунца
И убиједити их да су то Снови и Визије
Мањег броја Изабраних
Да је то високо цивилизован и моралан
Чин кључан за одржавање Преваге
Јер Равнотежа је знак слабости
И у сваком тренутку може да се наруши
Људи су велике животиње
Они имају устаљене навике и потребе
Док су ресурси природе ограничени
Зато је потребно врбовати пјеснике
Да с презиром гледају на Свијет Улице

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Хероина духа: Исидора Секулић

«Песник, стваралац, блиски рођак Бога, самим тим мора спасавати свет и разбијати зидове мрака и зла, мора се заносити идејом истине, добра и лепоте, дакле идејом Бога.»

Исидора Секулић

Мирослав Б. Душанић

Бертолт Брехт: Потомцима

Потомцима

1.
Збиља, живим у мрачним временима!
Безазлена ријеч је луда. Глатко чело
Упућује на неосјетљивост. Онај који се смије
Још није примио
Ужасну вијест.

Каква су то времена у којима је
Неки разговор о дрвећу готово злочин
Јер укључује шутњу о толиким злодјелима!
Онај ко тамо мирно прелази улицу
Свакако није више доступан својим пријатељима
Који су у невољи?

Истина је: још зарађујем свој крух.
Али вјерујте ми: то је само случај. Ништа
Од тога што чиним, не овлашћује ме да се наједем сит.
Случајно сам поштеђен. (Када ме напусти срећа, бит ћу изгубљен.)

Кажу ми: једи и пиј! Буди весео што имаш!
Али како могу да једем и пијем када
Отимам оном који гладује што једем, и
Моја чаша воде недостаје неком жедном?
А ипак једем и пијем.

Радо бих био и мудар.
У старим књигама стоји што је мудро:
Не упуштати се у сукоб свијета и кратко вријеме
Провести без страха.

И изаћи на крај без насиља
Узвратити зло добрим
Не испунити своје жеље, него заборавити
Сматра се мудрим.
Све то не могу:
Збиља, живим у мрачним временима!

2.
Дошао сам у градове у вријеме нереда
Када је владала глад.
Међу људе сам дошао у вријеме побуне
И побунио се са њима.
Тако је прошло моје вријеме
Које су ми на земљи дали.

Своје сам јело јео међу биткама.
Легао да спавам међу убојице.
Немарно се односио према љубави
И нестрпљиво гледао природу.
Тако је прошло моје вријеме
Које су ми на земљи дали.

Улице су у моје вријеме водиле мочвари.
Језик ме је одавао крвнику.
Само сам мало могао. Но они који су владали
Сигурније су сједали без мене, томе сам се надао.
Тако је прошло моје вријеме
Које су ми на земљи дали.

Снаге су биле малене. Циљ
је лежао у даљини.
Био је јасно видљив, премда мени
Једва доступан.
Тако је прошло моје вријеме
Које су ми на земљи дали.

3.
Ви, који ћете изронити из бујице
Што је нас однијела,
Сјетите се
Кад будете говорили о нашим слабостима
И мрачног времена
Које сте избјегли.

Нисмо ли ипак пролазили, чешће него мијењајући ципеле земаља,
Кроз ратове класа, очајнички
Када ту једноставно не бијаше побуне и неправде бијаше.

Притом ипак знамо:
И мржња на нискост
Искривљује црте.
И мржња на неправду
Чини глас промуклим. Ах, ми
Који смо хтјели земљу да припремамо за пријатности
Сами нисмо могли да будемо пријатни.

Али ви, ако буде дошло до тога
Да човјек човјеку помагач постане,
Сјетите се нас
Милостиво.

Бертолт Брехт
/С њемачког превео: Марио Копић/

Мирослав Б. Душанић: На острву Рујан

На острву Рујан

Све што сам видио могло је да буде пјесма
У Зелину је то кључ од пансиона 
И поглед у плаво небо с дрвеног балкона
Дрвореди бреза и старих јасенова 
Гнијезда у стијенама од креде на рту Аркона
Јабланови у Прори устремљени ка Богу
Пристаниште у Сасницу и коморани
Који у ставу мирно практикују јогу
Житна поља између Путбуса и Позерица
Камен шкољке густи коров ситан пијесак 
Лидијин сан мешкољење благи осмијех лица
Облаци изнад Балтика муње и громова тресак

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Вилијам Блејк

«Ко види бескрај у свим стварима, види Бога, ко види само однос, види себе. Зато Бог постаје као ми, да бисмо ми постали као Бог.»

Вилијам Блејк

Фотографије: госп. Сувајац 

Мирослав Б. Душанић: Снови, визије, опсесије и помрачења (фрагмент)*

Снови, визије, опсесије и 
помрачења

(фрагмент)*

и стојим пред огледалом
узнемирава ме тишина
њене боје и нијансе
титраји сјенки несталних
попут привида
и сабласти и изроди
са убрзаним покретима
на закрченим стазама и
пролазима
који извиру из дубине ноћи
и ројеви слијепих мишева
и жељезне полуге
пластичне кесе и дијелови
коже с крвавим траговима
и глисте и црви и пијавице
сивкасте смјесе непознатих
излучевина
ко сам ја
у глуво доба свакe ноћи
искрадем се на прстима и
ходочастим у лику еремита
удишем смрад и газим жицу
труле мреже
надувене пацове жабе
наслаге муља и пијесак
колоне мрава животињске
скелете обрасле лозом
повијушом
и шипком и густом остругом
док утамничени у шибљу
љешњака и драче
обрушени кућерци спремници
и магазе
ко сам ја
сањам ли и кога да призовем
и приупитам
мрачан и болестан
гдје су ти људи моји славни
преци
бркати старци с лулама
и причама као из рукава
о чобанским фрулама прелима
о поноћним играма заносних
вила
и вилењацима око воденица
гдје су ти свјетови
са хајдуцима усамљеним
вуковима
и вукодлацима у недоба

Мирослав Б. Душанић

* ПОГЛЕДАТИ ТАКОЂЕ

Фотографије: Перо Васлић

Мирослав Б. Душанић: Друга времена

Друга времена

                У свом мучеништву и побожности  
                Сви наши преци били су Свеци 
                Живјели су аскетски и у праведности
                Према мајци природи и рођеној дјеци

Била су то друга времена, времена части и поштења
Када се лоповлук и немар износио на Стуб срама
А казне су биле строге: Из Заједнице трајна изопштења 
Да сви виде и поуке извуку — 

Сахране нису биле само родбински опрости и тугованке
Окупљало се цијело село да похвали и захвали
На братској привржености, трпељивости, мучном раду
А ако се испраћала женска душа, славило се Материнство
Оданост и пожртвовање, Стуб куће и Огњиште

За покој душе нуђено је и изношено више него за Крсну славу
За Славу колико се има при руци, и колико се може издвојити
А за душе на путу у Bјечност, бирано је најбоље што се имало

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: госп. Сувајац