Бертолт Брехт: Потомцима

Потомцима

1.
Збиља, живим у мрачним временима!
Безазлена ријеч је луда. Глатко чело
Упућује на неосјетљивост. Онај који се смије
Још није примио
Ужасну вијест.

Каква су то времена у којима је
Неки разговор о дрвећу готово злочин
Јер укључује шутњу о толиким злодјелима!
Онај ко тамо мирно прелази улицу
Свакако није више доступан својим пријатељима
Који су у невољи?

Истина је: још зарађујем свој крух.
Али вјерујте ми: то је само случај. Ништа
Од тога што чиним, не овлашћује ме да се наједем сит.
Случајно сам поштеђен. (Када ме напусти срећа, бит ћу изгубљен.)

Кажу ми: једи и пиј! Буди весео што имаш!
Али како могу да једем и пијем када
Отимам оном који гладује што једем, и
Моја чаша воде недостаје неком жедном?
А ипак једем и пијем.

Радо бих био и мудар.
У старим књигама стоји што је мудро:
Не упуштати се у сукоб свијета и кратко вријеме
Провести без страха.

И изаћи на крај без насиља
Узвратити зло добрим
Не испунити своје жеље, него заборавити
Сматра се мудрим.
Све то не могу:
Збиља, живим у мрачним временима!

2.
Дошао сам у градове у вријеме нереда
Када је владала глад.
Међу људе сам дошао у вријеме побуне
И побунио се са њима.
Тако је прошло моје вријеме
Које су ми на земљи дали.

Своје сам јело јео међу биткама.
Легао да спавам међу убојице.
Немарно се односио према љубави
И нестрпљиво гледао природу.
Тако је прошло моје вријеме
Које су ми на земљи дали.

Улице су у моје вријеме водиле мочвари.
Језик ме је одавао крвнику.
Само сам мало могао. Но они који су владали
Сигурније су сједали без мене, томе сам се надао.
Тако је прошло моје вријеме
Које су ми на земљи дали.

Снаге су биле малене. Циљ
је лежао у даљини.
Био је јасно видљив, премда мени
Једва доступан.
Тако је прошло моје вријеме
Које су ми на земљи дали.

3.
Ви, који ћете изронити из бујице
Што је нас однијела,
Сјетите се
Кад будете говорили о нашим слабостима
И мрачног времена
Које сте избјегли.

Нисмо ли ипак пролазили, чешће него мијењајући ципеле земаља,
Кроз ратове класа, очајнички
Када ту једноставно не бијаше побуне и неправде бијаше.

Притом ипак знамо:
И мржња на нискост
Искривљује црте.
И мржња на неправду
Чини глас промуклим. Ах, ми
Који смо хтјели земљу да припремамо за пријатности
Сами нисмо могли да будемо пријатни.

Али ви, ако буде дошло до тога
Да човјек човјеку помагач постане,
Сјетите се нас
Милостиво.

Бертолт Брехт
/С њемачког превео: Марио Копић/