 |
СТИШАВАЈУ се зрења боје
Као река што ушћу се примиче
У рују небеском сунце залази
Тама румен плави тишина све јаснија
Ноћни све је пејзаж са звездама понад
Али то је један из низа призора јер
Има и других листова те чудесне књиге
У којој на истом таласу бродимо и тонемо
Капи што светлост су ових речи
До чијих врата још не стигосмо
Срећом живот је само ветра дашак само
Прхут тичијих крила у шуму лишћа шапут
Онај шум лишћа што и твој живот исписа
И сада старац затрепериш
Док све слушаш склопљених очију
Као што штропот земље мисао живих изоштрава
После свега залазак сунца као потоња песма
Мотриш је и светлиш дашак ноћни тек
Празна тишина давно напуштених кућа
Без иједног гласа с талогом некадашњих гласова
Друга страна светлости Оно што не чујеш
Оно што те гледа из свега уста земље
Око неба у речи без дна
СТИШАВАЈУ се зрења боје
Мирослав Тодоровић
 |
Нема коментара:
Постави коментар