 |
Хтео си равницу
из мог погледа.
Дадох ти.
Уморно тело
одмори.
Хтео си јабуку
што на длану мом узре.
Пружих ти.
Можда ће у твојим жилама
љубав да се роди.
Хтео си
звездану нит из моје
душе.
Разнизах, срмену,
теби на дар.
Нада Аничић Црљеница
 |
Кажеш, упознао си девојку
израслу на пољима кукуруза,
са кожом белом боје неба.
Рече ми душа јој широка
ко Равница у недоглед.
И чини се питома и кроти се
лако —
пред бичем савија.
Ал онда, изненада, пркосна
излете птица,
моћним крилима залепрша ко
муња небеска!
Рука ти клону одједном,
светлосним огњем пресечена.
А она — одлепрша: неукроћена,
сред небске пучине.
девојка — израсла
на кукурузном мору
плаветном.
Нада Аничић Црљеница
 |
Нема коментара:
Постави коментар