 |
КАД ИСКАЧЕШ ИЗ КОЖЕ, ИСКОЧИШ КРОЗ ПРСТЕ НА РУКАМА
Здраво свима! Сунце боји јутро као сликар платно док симфонија цвркута птица... шалим се, кафа је једина реч која одзвања јутром.
Каже се: „Здраво” да се зада тон разговору, да се болестима зачепе уста. На питање: „Здраво, како си?”, нема смисла одговарати описом где те све боли.
Изаберем онај најтиши ћошак у соби, рукама обгрлим колена и душу вежем најчвршћом алком. Да не скита циганка!
Треба почети смрћу, пребринути је у старту, да нам не гура после клипове у точкове.
Сећам се када ме је мајка звала да очистим пшеницу.
– Нема пуно. – каже, а мени се чинило да је на столу пшенице, као да је свака војвођанска њива донирала џак.
Бацила сам рукавицу у лице овом дану. Увод у сачекушу свих изазова који су ме напали.
Најбоље мисли су остале испод туша. Независне мисли траже отцепљење од нормалног тока размишљања. А лепе су и заводљиве, штета да им не учиним по вољи…
Држим пламен илузији да не угасне, опеклим и отеклим прстима, опеченим јагодицама чувам од ветра.
Наташа Андрић
 |
Нема коментара:
Постави коментар