 |
Српски опанак је од свих планина већи
Корачао је увек кроз непогоде тешке
Газио снегове, блато и све олује пешке
Знао је на страшном месту постојати и утећи.
И док гацајући кршевима историје
На чему му и на пети прогледају
Козје стазе, брда, равна поља, искорачене низије
А често му болни кораци
И на неком српском храсту пролистају.
Носио је српски опанак велики Цер
Газио Колубару, брзу Дрину
Носио целу Србију преко Албаније
Чак до Солуна, Крфа
Побожно ходао преко рана Косова
Да постојбину
Славних предака у рањену душу сакрије.
У српском опанку светлеле су очи свих створова
Чија душа је дисала на славама, сахранама
Носио у недрима звона и цркве са Косова
И играо у колу за помен покланим кравама.
Швапску чизму славно прегазио
Отоманску чалму, цокулу Угарску
Из хајдучких заседа тајно излазио
Китио се победама, својом историјом
А само у обојку дворио круну царску.
Драгољуб Јевремовић
 |
Нема коментара:
Постави коментар