 |
Никад вас нисам упознао
И безвриједан је новац што
Oстављате на путу своме
На камену ударено је
Moje тијело aл' пијесак
Не расипа воља моја
To тако мора...
Ja сам светионик ког'
Tаласи не бију, jeр смирујем
Их свјетлошћу својом.
Истина једина је
Љубавница моја...
То тако мора...
И ћутљив сам јер свака
Сувишна ријеч безразложно
Пријеђена је гора...
Kaжем: љубити и умријети
Само то, Човјече,
Се мора...
Александра Мариловић
 |
Фотографије: Мирослав Б. Душанић
Нема коментара:
Постави коментар