 |
У ничанском парку, сред лета
Докле са грања капље сета
По мутној бари плови лабуд;
По тамној бари плови лабуд,
Али његово перје блиста,
И његова су прса чиста,
О! Јадна, тужна, бела птицо;
О! Усамљена, бела птицо,
Што стрпељиво кружиш по води,
Да л’ сноваш извор у слободи,
Крај ког богови беху млади,
Крај кога љубавни беху јади?
Али богови већ су стари
А лабуд кружећ’, сам, по бари,
Вај, ћути, к’о ја у животу,
И плови, к’о ја по животу:
Не огледајућ’ се сред лета,
Докле са палми капље сета,
Али кад једног сванућа
Крикне пун врелог надахнућа,
Умреће. А крик ког’ из груди,
Тргнуће мржња наспрам људи,
Одјекнуће у мојој души,
Зазвониће у мојој души.
1917
Растко Петровић
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Нема коментара:
Постави коментар