 |
МОНА ЛИЗА НА ЗИДУ ПУШНИЦЕ
На дашчани зид пушнице коју је отац саградио за сушење меса поставио сам изложбу. После очеве смрти и она је занемела, заборавила све мирисе, утонула у тишину.
На зиду празна флаша од апатинског пива, празна флaша од вискија Балантајн, на средини већ поцрнелих дасака гоблен Мона Лиза у позлаћеном раму. На зид од већ поцрнелих букових дасака прикуцао сам и себе: моје књиге песама „Земаљско и небеско“ и „Потоња верзија“. Пробио сам ексером књиге као што су Исуса на крсту разапели.
Лети наслањам на зид, да се одморе, косу, виле, грабуље, мотику... Окачио сам и брус за оштрење косе, два грабова штапа туна прислонио. Придодао овог пролећа и штап од крушковог мадљара. Композиција налик на песму која ми је у видном пољу док седим за столом под смреком. Песма без речи са цвркутом птица. И грактањем гаврана.
Посматра стари Љубе моју изложбу.
Чуди се, пита: — А женска? Шта ти је ? Мисли, на Мона Лизу.
Одмахнем руком. Осмехнем се.
Осмехне се и он. Намигне.
— Лепа је, каже, ако. Али не треба да је свуда качиш.
Прође зима, однесоше мразеви Мона Лизу, осташе само књиге на брвнима. Да бледе и тамне. Још их држе већ зарђали ексери.
И штапови висе. Чекају.
На мој сто слеће сеница. Ветар хуји понад брда. У јесењој тишини док се све смирује ја у мојој инсталацији видим како се и живот у виру мисли и јесењих боја стишава. Шапуће, шушти у сувој трави...
Јесен , 2013.
Mирослав Tодоровић
 |
Нема коментара:
Постави коментар