 |
На песковитој падини нишу се тује;
Под њима бујни мравињаци,
Често, овуда, нечујни кораци
Глувих ноћи до колена газе,
А који пут, кад дуну олује,
Зеленом долином, све до планинског ждрела,
Глас неке кобне птице зору помрачује.
Неки крупан, црвени цвет
Расте испод мрких сеника,
Као кандила шумском богу.
Са тог сам брега, давно, одлутао у свет,
Те не знам дал и још у којој брези живи слика
Мог прозеблог детињства,
Светачких и босих ногу?...
Раде Драинац
 |
Нема коментара:
Постави коментар