 |
И тако, кад се живот изнова прометне у изгнанство,
и ништа утеху не пружа, ни књиге, ни рад, ни музика,
ни жена,
и кад се уморим од гажења по увелој трави
којој ни имена не знам, низ калдрмисани путељак,
и морам да се вратим на цесту, у зимски саобраћај,
међу друге, сигурне у свој правац у тами,
лежим умотан у ћебе на хладном каучу,
осећајући грип у костима као лучу.
Под ведрим зимским небом Вирџиније
из димњака од цигле извија се бели дим кроз скелетне
липе,
а један препеличар џара ломачу окрвављеног лишћа;
овдашња Треблинка нема спомен-обележја —
док комби испоручује хлеб право из пекарске пећи,
врућ као људско месо, кочнице му шкрбаво шкрипе
попут четвртастог точка свастике. Безумље
историје засењује и најчистији ваздух,
одвратно сладуњав воњ пепела, некакве паљевине.
А кад се неко сусретне са спорим клупком акцента,
махинално устукне, са параноидном зебњом жртве,
као да је на змију натрапао.
Сабласти коњаникâ у белим одорама лебде кроз дрвеће,
галопирајуће хистерично гађење према мојој раси —
као и свако чедо Дијаспоре, присећам се тога
управо у часу док пахуље обељују Шериданова рамена,
и сећам се да се једном загледах у теткино лице,
њене ледено плаве очи, риђу косу, те помислих
можда смо делом Јевреји, и осетих жилу
што се протеже кроз ову земљу и стишће као пест
око древног корена, и пожелех привилегију
да припадам још једном од народа којих се плаше и мрзе,
уместо народу мрзитеља и уплашених.
Понад трновите шуме, мрке траве, скелетног дрвећа,
димњак безбрижно изводи нешто од Шуберта —
попут утваре дима што куља кад некога спаљују —
и мраморише ваздух вапајем ком не могу помоћи.
Дерек Волкот
 |
Нема коментара:
Постави коментар