 |
Вече полако улази у ову успомену
Узалуд невидљив дотичем ти лице
Испијам све твоје осмијехе и чари
Замагљених очију свој бол чупам
Ноћас ми се привиђа ватра и растужене зјенице
Твоја сјенка хода сад по мојој руци
Лебдиш у ваздуху и овом огледалу
Још си недодирнута али туђа
Срце задрхти када ми се јавиш
Од мене не остаје ништа
Ја сам пјесник без наде
Савијен у прошлост у својој јесени
Вољен бескрајно у сјећању
У цвијету без ријечи и мириса
Радмило В. Радовановић
 |
Нема коментара:
Постави коментар