 |
Док бели плашт по нама пада,
од беле болести тешко оболели,
низ воду пуштени
плутамо.
И нема гласа да нас пробуди.
Зашто си нас клео, Кнеже?
Зна се, одувек, да најбољи одлазе.
Клетва од Бога није.
Зазвони, Боже, јаком звоњавом.
Пробуди стадо бело.
Да бео буде нам дан,
да бео буде нам хлеб,
да бела болест од нас оде.
Нек нам се будуће мајке радују!
Гордана Симеуновић
 |
Нема коментара:
Постави коментар