 |
Зла као златна ријеч почиње ова ноћ.
Ми једемо јабуке нијемих.
Ми стварамо једно дјело које се радо препушта
својој звијезди;
у јесени наших липа ми стојимо као мисаоно
црвенило застава, пламени гости с југа.
Ми присежемо по Кристу Новом придружити
прашину прашини,
птицу луталичиној ципели,
наше срце једном стубишту у води.
Ми присежемо свијету свете присеге пијеска,
ми их радо присежемо,
ми их присежемо снажним гласом с кровова уснулости
без снова и витламо бијелу косу времена…
Они криче: бласфема!
Има дуго времена да ми то знамо.
Дуго времена да ми знамо то, и што онда?
Ви мељете у млиновима смрти бијело брашно Обећања,
ви то предлажете нашој браћи и сестрама —
Ми витламо бијелим косама времена.
Ви нас позивате на ред: бласфема!
Ми то добро знамо,
да гријех падне на нас.
Да падне на нас гријех свих знакова упозорења,
да дође гргољајуће море,
удар вјетра оклопљен зловољом повратка,
дан састављен од поноћи,
да дође оно што никад није било.
Да дође један човјек из гроба.
Паул Целан
 |
Нема коментара:
Постави коментар