 |
Писање песама је двобој,
у коме нема победника — с једне стране
уздиже се сенка, масивна као планински ланац
који види лептир, са друге
трепере само кратки тренуци бљескова,
слике и мисли као пламичак шибице
те ноћи, када се у болу рађа зима.
У рововима рат, шифрирана депеша,
дуго бдење, стрпљење,
бродом који тоне и шаље сигнал
и престаје да тоне, кликтајем тријумфа,
верношћу старим, ћутљивим учитељима,
спокојном контемплацијом окрутног света,
експлозијом радости, екстазом, незаситошћу,
с тугом, јер све одлази, с надом да ништа не нестаје,
с разговором, у коме недостаје последња реч,
с великим школским одмором, чијих ученика
више нема, али савладана је једна слабост
и започела нова, вечно чекање
следеће песме, молитва, жалост
за мајком, кратко примирје,
жаљење и шапат у тесној исповедаоници,
побуна и великодушно опраштање,
дељење целокупног иметка, покајање, слога,
трчањем и шетњом, иронијом, леденим погледом,
исповедањем вере, дикцијом, журбом,
плачем детета које је изгубило најдраже благо.
Адам Загајевски
/Пријевод с пољског: Бисерка Рајчић/
 |
Нема коментара:
Постави коментар