 |
Он ми се подсмијавао
Да сам поспанка
А онда заспи прије мене
А када легне, читав кревет
Заузме
И отме покривач!
А ноге му дуге
Те ноге од седам километара
Кажем вам: дуге, предуге
По читавој соби разбацане
Несагледиве
И у пауковим мрежама
Чарапа његових има!
Ја крпити не знам
А вазда су подеране
(Као данас му приче)
Шћућурим се онда у
Његову шаку
Па ме дахом покрије
Ни деку, нити јорган
Тај не дозвољава
Ваљда из љубоморе..?!
Само он смије да ме угрије
О како себично
Мислили смо: остаће тако
Морала би се негдје
Пореметити клима...
Сада ћутљиво свако своју
Деку узима, а јастук као пас
Режи између
Једино са шутњом,
Траком преко бесмисла
Све још има смисла...
Александра Мариловић
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Нема коментара:
Постави коментар