 |
Чекала сам те да дођеш,
Kао што пјесник чека
Свој давно суђени стих.
Чекала сам те из далека,
Да бјежимо заједно од свих.
Зашто ми се пјесма претворила
У оно:” чекај, ме, нећу доћи”
И када иње прекрије старе калдрме
И када мислим да ћеш ми на пут поћи..
Ех, што ме неко не дрмне
Да не лутам сновима безнађа
Док капетана тврдоглавости,
Посрће силуетна лађа.
Лађа чије сидро
Није спремно у чврстину се зарити
И поред бистрине воде
Наставља душу палити
И чежњу разбуктавати..
Чекала сам незнаног госта
Kроз стихове да проћарлија
Онда рекох себи да је доста
Да више не бродим бродом звани утопија.
Не чекам више оне за које чекање је
Само број дана у никад завршеном календару
И који брзо заборавља своју љубав стару.
Не чекај оног који тебе не чека,
Пусти из сјећања да га однесе,
Вал најбржих ријека.
Дајана Алексић
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Нема коментара:
Постави коментар