 |
I
Из жутог лимуна синуше сумпор.
Сломљени стубови удове ће дићи.
На њима скарадне жене,
најзад у центру пажње целог света.
Пастирски пси ће скинути маске
и показати велике зубе и царску круну.
Из борова ће полетети ужарене птице
и дивови ће газити јадне океане.
Спустиће се деве с месечевом главом
држећи отровну митру у руци
и с машицама врелим кренуће на наше очи.
О, и биље ће одвезати своје аждаје.
Тако у твојој књизи пише.
Шестар у руци. Коса ти је седа.
Јелене видиш на другој планети
како пуштају рогове у васељену;
ништа се неће десити животињском другу,
сва је почаст упућена нама!
Реци још и ово: крај није крај краја,
на крају се отварају капије града
у чијој светости нема више храма.
 |
Тишина!
Нек се још боље виде потоња времена!
На острву где живиш цареви те мотре,
чекају твоје знаке,
уметници памте твоје сузе.
Појави се понекад онај ко те изгна,
изнад пећине у исцепаној тоги,
маше ти да нестајеш даље
и сваке недеље из облака једна рука
сиђе на руковање с тобом.
Нико не виде тој посети лика.
Нека сви пишу за твојим пером.
Био си танак младић, бршљан на боку сванућа,
сад имаш широка леђа попут законске плоче
и прса звучна ко питијска ода,
румена су ти стена одваљена изнад Делфа.
И гоњен и повлашћен си у врту,
прах мишица твојих на Реч мирише,
видео си преображење
као сведок са грчке стране.
Краљ безазленства,
са брадом на длану. Теку говор и језа:
ти си тај који је чуо срце Младожење.
Миодраг Павловић
 |
Нема коментара:
Постави коментар