Мићо Цвијетић: НЕКО ДОБА

НЕКО ДОБА

Заседесмо у подруму митског Вјелбика,
Као да последње гутљаје испијамо;
Кушамо залогаје, смерно их девојка приноси,
Долева чаше, са усана медовину точи,
Глас попут млека, у цветовима речи.

Упозорава и опомиње порука, заветно српска,
Исписана на зиду и свакој салвети на столу:
Једи и пиј, радосним срцем,
На уму имај увек Господа,
И не заборави на убоге.

У неко доба водиш ме, Мјерћине,
Кроз слепе улице по Будишину,
За нама мукло корача ноћна тишина,
Огрнути слепим месецом са неба,
Као да газимо по далекој туђини,
Ни твоје стопе не остављају трага.

Одлазиш у Рожант, ја у самачку собу,
У нас се увукла прерана студ,
Уплетени одасвуд у паукове мреже,
Одакле нас и црна дама мерка,
Ни Лужица нам није топли дом.

Новембар, 1999. 

Мићо Цвијетић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић