... Али понекад
Као да не схватам
Гдје се налазим ...
И не могу да разликујем
ПЛАВИЧАСТУ
ИЗМАГЛИЦУ
Од њежне СВЈЕТЛОСТИ
НА ХОРИЗОНТУ
И гледам изгубљено
И оклијевам
Пратећи ИГРУ СЈЕНКИ
Златокрилих лептира
И колоне скакаваца
Који се обрушавају
У ПРОВАЛИЈУ ХАДСКУ
... Али понекад
Захвати ме пламен
А ја непокретан
А ја неспреман ...
И недостаје ми РИЈЕЧ
Можда пар ријечи
Из ДРЕВНИХ ЗАПИСА
Да направим КОПЧЕ И
СПОНЕ
И премостим безвременост
И свевременост
Као МИТСКИ ЧУВАР ДУША
И да се прекрстим ...
И да се помолим ...
И да опростим ...
Како себи тако и
Другима ...
И окончам МУКУ И БОЛ
И затворим КРУГ ...
А онда из даљине
Као молитвени вапај
Чујем глас пријатеља
Подрхтава и стење
У години великог метежа
Ломи се камење
И напокон затвара КРУГ
А ја остајем сам у туђем
ПРОСТОРУ
Да прелиставам АЛБУМЕ
СА ПОРОДИЧНИМ
ФОТОГРАФИЈАМА
И ишчекујем ВЕЛИКИ ПУТ
Мирослав Б. Душанић
5 коментара:
Каква снага!
Песма над песмама.
Више од поезије и филозофије.
Више од највишег.
РЕЧ.
Постави коментар