 |
Писци — цинкароши
Постоје три врсте цинкароша.
1. Они које је школовала полиција и који »раде свој посао«. Куцају у машину, наизменце, сонет и извештај за пол. архиву. »Ерос и месо« (наслов сонета, рецимо). Онда извештај: »12. септембра 198+ срео сам М. М.-а на Тргу Маркса и Енгелса. Имао сам у рукама часопис ’Социјализам’. М. М. је прелистао часопис и питао за цену. Рекао сам му (четрдесет хиљада, старих). — ’Јефтин вам је тај Социјализам’ — изјавио је М. М., и са презривим изразом на лицу вратио ми је поменути часопис.«
Ови први су плаћени за свој посао. Убацују их у издавачке куће (уредници), позоришта, итд.
2. Други тип су »добровољци«. Свесно. Они нису заврбовани, не пишу извештаје (не морају да их пишу). Они су, као и први, провокатори. Они пишу, такођер, песме и прозу. Има их много међу дечјим песницима. Они су и сами налик на покварену децу. Већ су у школи, по свој прилици, били пријављивачи.
Њихов је систем следећи: дограбивши прилику да се нађу у близини неког политичара или »полицајца«, они бране своју тезу, као противтезу вашој. Они су, дакле, поштени. Они не лажу. Само »понављају« речи које су чули од вас. (»Бране своју тезу.«) — »Рекао сам ономадне да се не слажем с Кишом кад каже да су писци цинкароши. Он тиме прави раздор међу писцима итд. Изазива непотребно сумњичење.« Тиме је а) цинкарио вас; б) скренуо је пажњу на текст који овај није читао; ц) направио му је сажетак вашег текста (упрошћен и нетачан); д) оградивши се од вашег става, показао своју оданост ствари.
Ови су бројнији.
Доспевају, такође, на функције.
3. Они који чине исто што и претходни, али несвесно. Они се друже с политичарима, локалним руководиоцима и правим цинкарошима (некад у истом лицу или у двојној функцији). Они само брбљају, преносе оно што су чули.
Лако прелазе у групу 1. и 2. Има их много и међу тзв. дисидентима.
Подједнако опасни као и они горе поменути.
Све их треба помагати, јер то они раде да би прехранили децу.
Сви смо ми цинкароши или Како помажемо цинкароше
Кад доспете у близину цинкароша (типа 1, 2 или 3) ви постајете саучесник. Или кукавица. Саучесник, јер нећете (не можете), да се ни пред њим понашате кукавички, него излажете своје мисли (које ће већ пренети даље) и тиме му омогућујете његов посао.
Као и кад се дружите с политичарима. Не можете, из поноса, да не одговарате на питања искрено. »Шта мислиш — они су с тобом увек на ти — о Н. Н.?« — »Будала«, одговараш (Н. Н. и јесте преиспољна будалетина). »Нисам је још читао (неће је никад ни читати), али кажу да је његова књига...« — »Његова је књига, без обзира шта кажу други, по мом скромном мишљењу — говно!«
Немој се зачудити ако после нађеш у новинама оштру осуду књиге Н. Н.-а, која је, поред тога што је непријатељска итд., још и »по мишљењу самих тих писаца који је бране обичан бофл и шкарт« (они се речју говно не служе јавно).
Пастернак је оваквом (не оваквом: много невинијом и отменијом) реченицом отерао једног другог песника у гроб. (Наравно, Мандељштам је већ ионако био осуђен на пропаст.)
То су била друга времена.
Тадашње невољнике треба разумети: у питању је била глава.
Данило Киш
 |
Нема коментара:
Постави коментар