 |
Пре неколико дана добих писмо од пријатеља. Одвратно писмо.
Чудите се како писмо пријатеља може бити одвратно. Па може.
Пише ми детаљно о својој болести.
Она најтежа.
Са метастазама.
Како је коју споменуо ја се пипнем на том месту. Улазио сам у своја и у његова плућа.
Пипао сам кичму.
Свуда ме је болело.
„Болео ме је и ваздух који дишем“.
Лежим поред њега у болници.
Селим се, где он ту и ја.
Носим га ваздан са собом,
Ходам на прстима.
Лежим поред њега у фотељи
Чекам да отвори очи.
Разговарамо о свему.
Разговарамо непрекидно.
Даноноћно.
Невезано.
Скачемо са теме на тему.
О селу, о цркви, о мајци, о оцу, о деци...
Он разговара са животињама, а ја са птицама.
У неко доба пипнем кревет поред себе,
а он празан.
Жена је одавно отишла на посао.
Нисам чуо када је два пута окренула кључ.
Замислих се.
Нешто није са мном у реду,
или је она однела мог пријатеља.
Не верујем у писмо.
Како човек може да верује у то одвратно писмо.
Још ми пише,
онако смирено,
да верује у Господа.
Ја више не верујем ни у себе.
Ето, не верујем ни да ми је пријатељ написао то писмо.
Можда сам сањао.
Писмо је одвратно.
Чак и да сам сањао,
одвратно је.
И боли ме.
Не знам више шта да мислим.
Свет се изметнуо.
Све је наглавачке.
Зар тај Господ није наш заједнички.
Зар он постоји само за непријатеље.
Ако је успео за тако кратко време да створи свет,
што не учини нешто и за нас,
за мог пријатеља и за мене.
Срећом мој пријатељ је песник па се сам лечи.
Он ствара свој свет,
Он је измислио Бога,
Он производи лек од травке која расте на највећим висинама.
Лек је од љубави.
И то је једина алтернативна медицина.
Друге алтернативе нема.
Од ње се праве пријатељи.
Стојан Богдановић
Нема коментара:
Постави коментар