 |
Бистро је ово око, жено,
прожиже у тебе пре погледа
тражећи твоје мудре беседе –
реч немушту.
Све твоје руке
из којих се продужава додир
ватру да подстакне.
Твоје око,
пре цвета изникло,
да замку разапне.
Твоје груди,
као крупно кремење,
што искру носе као непогоду.
Радослав Вучковић
 |
Нема коментара:
Постави коментар