* 22 февраля (7 марта) 1909 † 27 октября 1989 |
Я смотрю на солнечное пламя, —
Ты уже забылся где-то сном.
Где-то — за морями, за долами
В лунном свете спит наш старый дом.
Лунный свет котом ползет по крыше,
Черепицу трогает легко...
Может быть, во сне меня услышишь, —
Наяву, пожалуй, далеко.
Ли́дия Алексе́ева
Као да је из неког сна.
Tамо — иза мора, иза долова,
Под месечином наш стари дом.
Месечина као мачка пузи по крову,
Црепове милује нежно...
Можда све, ипак, сан је само мој, —
Уистини, стварност је далеко.
Лидија Алексејева
/Препјев с руског Веселинка Стојковић/
◊ஜ════════☺ஜ۩۞¬۩ஜ☺═════════ஜ◊
Стихи
Л. Алексејева: Адам и Ева
10 коментара:
Гледам сунце у пламену, –
Као да је из неког сна.
Негде иза мора, иза гора,
Под месечином наш стари дом.
Месечина пузи по крову,
Црепове милује нежно...
Можда све је сан само мој,–
Уистини, стварност је далеко.
???
?
http://www.stihi.ru/2016/12/12/1287
Захваљујем!
Захваљујем Вам на песми!!!
С поздравима из Србијице моје,
Веселинка
Хвала за препјев!
Било би дивно направити избор и превести ову пјесникињу бурног живота,
која је студирала на Београдском факултету и до 1944. године У Руској гимназији предавала Српски језик и књижевност.
Била је супруга Михаила Дмитриевича Иваникова, руског писца који је умро као
југословенски грађанин (1968.) и сахрањен на Новом гробљу у Београду.
То је та изузетно активна и нажалост несрећна руска интелигенција која је побједом комунизма завршила у емиграцији...
Вама хвала!
Било би...
Да, погледала сам биографију... песме (које ми се допадају)...
Ипак прва верзија –
Можда све сан је само мој,– ?
«Можда све сан је само мој,– ?»
(Ја бих тако и оставио)
Гледам сунце у пламену, –
Као да је из неког сна.
Tамо – иза мора, иза долова,
Под месечином наш стари дом.
Месечина као мачка пузи по крову,
Црепове милује нежно...
Можда све, ипак, сан је само мој, –
Уистини, стварност је далеко.
И увијек је могуће друкчије...
Увек.
Покушала сам да избегнем мачку због дужине стиха. Погрешно.
Хвала Вам! И – опростите ми!
С поздравима,
Веселинка
Постави коментар