недеља, 11. децембар 2016.

Поэт Ли́дия Алексе́евна Алексе́ева

* 22 февраля (7 марта) 1909   † 27 октября 1989

Я смотрю на солнечное пламя, —
Ты уже забылся где-то сном.
Где-то — за морями, за долами
В лунном свете спит наш старый дом.

Лунный свет котом ползет по крыше,
Черепицу трогает легко...
Может быть, во сне меня услышишь, —
Наяву, пожалуй, далеко.

Ли́дия Алексе́ева


Гледам сунце у пламену, —
Као да је из неког сна.
Tамо — иза мора, иза долова,
Под месечином наш стари дом.

Месечина као мачка пузи по крову,
Црепове милује нежно...
Можда све, ипак, сан је само мој, —
Уистини, стварност је далеко.

Лидија Алексејева
/Препјев с руског Веселинка Стојковић/

◊ஜ════════☺ஜ۩۞¬۩ஜ☺═════════ஜ◊



Стихи

Л. Алексејева: Адам и Ева

10 коментара:

Веселинка Стојковић је рекао...

Гледам сунце у пламену, –
Као да је из неког сна.
Негде иза мора, иза гора,
Под месечином наш стари дом.

Месечина пузи по крову,
Црепове милује нежно...
Можда све је сан само мој,–
Уистини, стварност је далеко.


???

Веселинка Стојковић је рекао...

?

http://www.stihi.ru/2016/12/12/1287

Веселинка Стојковић је рекао...

Захваљујем!
Захваљујем Вам на песми!!!
С поздравима из Србијице моје,
Веселинка

Миррослав Б Душанић је рекао...

Хвала за препјев!

Било би дивно направити избор и превести ову пјесникињу бурног живота,
која је студирала на Београдском факултету и до 1944. године У Руској гимназији предавала Српски језик и књижевност.
Била је супруга Михаила Дмитриевича Иваникова, руског писца који је умро као
југословенски грађанин (1968.) и сахрањен на Новом гробљу у Београду.
То је та изузетно активна и нажалост несрећна руска интелигенција која је побједом комунизма завршила у емиграцији...

Веселинка Стојковић је рекао...

Вама хвала!

Било би...
Да, погледала сам биографију... песме (које ми се допадају)...

Веселинка Стојковић је рекао...

Ипак прва верзија –

Можда све сан је само мој,– ?

Миррослав Б Душанић је рекао...

«Можда све сан је само мој,– ?»
(Ја бих тако и оставио)

Веселинка Стојковић је рекао...

Гледам сунце у пламену, –
Као да је из неког сна.
Tамо – иза мора, иза долова,
Под месечином наш стари дом.

Месечина као мачка пузи по крову,
Црепове милује нежно...
Можда све, ипак, сан је само мој, –
Уистини, стварност је далеко.


Миррослав Б Душанић је рекао...

И увијек је могуће друкчије...

Веселинка Стојковић је рекао...

Увек.
Покушала сам да избегнем мачку због дужине стиха. Погрешно.

Хвала Вам! И – опростите ми!

С поздравима,
Веселинка