 |
Када је у сјенци винове лозе
С посљедњим погледом
На Душанића крај и куће
Умирао стриц Нинко
Сунце се упутило ка западу
И небо изнад Љубића
Горјело је свим бојама
Стрина Стана је гласно јецала
И крајичком мараме с лица
Скупљала сузе као бисере
Јер је знала да је на овом брду
Земља шкрта и урасла у коров
И да она беспомоћна и стара
Неће дуго издржати сама
У том тренутку видјела је
У својој сузи али и у туђем оку
Да се мрачна сила окомила
И незаустављиво одређује
Не само њену убогу судбину
Већ и скору пропаст свих
У засеоку Душанића...
Мирослав Б. Душанића
 |
Нема коментара:
Постави коментар