 |
| Са супругом; Врњци, 19. септембар 1940. |
— Сноп сам.
У појасу ме струка засекло.
Чудо сам —
од две поле сам биће ја.
На рамену ми божури и булке цветају,
у косу ми се уплео звезда рој.
Ја сам непребивена тајна живота,
гле од појаса навише,
за мене, иако моја,
није више крв,
иако медени венац
плету ми челе небесне.
И срп и жетве у мојој су руци,
сејача само да ме обреми треба,
и њива, и безброј зрна сам рој. —
Радомир Продановић
/Преузето из Мирослав Лукић: НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ — Антологија, 8. сажето, измењено, прегледано — коначно издање; Пожаревац 2009. ISBN: 978-86-7315-057-4/
Нема коментара:
Постави коментар