Драгош Калајић: СМАК СВЕТА

Накладни завод Матице хрватске - Загреб

АГРЕСИВНОСТ (фрагмент)

Један од великих знакова времена двадесетог века је феномен квантитативног ширења и квалитативног усавршавања облика и средстава »ирационалне« агресивности. Експанзивна сфера средстава агресивности одавно је превазишла строго милитарне оквире, обухватајући све шире хоризонте »технолошког универзума«, што је довело до промене статуса човека који је све мање корисник, а све више и чешће управо жртва насиља истог универзума; перспективе технолошког универзума воде апокалиптичним исходиштима, у знаку еколошке катастрофе и ишчезнућа људске врсте.

На другој страни, упркос Snowovim тезама о антагонизму »двеју култура«, већи део идеја и праксе »хуманистичке« културе посредно или непосредно подржава ту агресивност »технолошког универзума«, стварајући аналоган феномен прогресивном производњом идеја и дела у знаку насиља. Тако су и идеје, које се супротстављају феномену агресивности, заправо дубоко одређене предметом свог оповргавања: парадоксално, идеали »пацифизма« и »толерантности«, услед свог радикализма, одређеног апокалиптичним перспективама феномена агресивности, такође садрже елементе насиља, упућујући на иста исходишта, јер подразумевају значајна оштећења човека, ништење нагонских порива и људских разлика. Свет у коме су поништене све разлике, у коме су уништене све особености — исто је толико жртва агресивности као и овај свет који пати и умире због сукоба тих разлика и особености. Коначно, и опет парадоксално, крајњи циљ насиља чињених у име разлика и особености подразумева управо исходиште идеала »пацифизма« и »толерантности«: свет без разлика и особености, свет у знаку тријумфа једне особености.

Значајно је да ширење и усавршавање облика и средстава агресивности у култури има за последицу губљење многих формалних и садржајних разлика или распона између њене »основе« и »врха«, између свакодневног живота и »елитних« радионица чија дела и идеје мењају друштво као виртуалности будућности. Та два пола културе, повезана мрежом метастаза агресивности, стварају сад идентична дела и идеје. Често нема никакве битне разлике између чињенице свакодневног живота, забележених у криминалистичкој хроници, и идеја из сфера уметности. Примећује се обртање утицаја, те тако »основа« културе одређује свој »врх«:

Почетком шездесетих година овог века банде малолетника урбаних бабилонија Запада изумеле су нову игру, која почиње радосним покликом: »Let’s bum a bum!« (»Спалимо скитницу!«). Изабрану жртву, обично неку уснулу и немоћну скитницу, поливају бензином, потом на њу бацају упаљене шибице да би је претвориле у урлајућу живу бакљу, да би тако уживали у гротескним покретима живота у агонији, ропцу, смрти. Својевремено, један од ухваћених виновника изјавио је новинарима: »Схватам да то нисмо требали да урадимо. Али, верујте ми, смртно смо се досађивали.« Потом је упитао: »Хоћу ли моћи да сутра идем у школу?« Но већ крајем шездесетих година та окрутна игра добија и своју уметничку глорификацију у делу The Wildsboys Williama Burroughsa, који техником cut-up и визионарским месијанизмом приповеда о »дивљим дечацима«, младим, свирепим педерастима чија побуна руши »белу цивилизацију«, примењајући герилску технику »банди бензина«: »Тог пролећа су банде бензина обилазиле гомиле ђубришта, булевара и тргове града, поливајући све бензином, палећи све људе: млади љупки пар који седи у салончету средње буржоазије, кад! кад!: good by, дечаци бензина упадају унутра и поливају их бензином од главе до пете. . . један фотограм дечака који пали шибицу, излази из групе, полива пар, потом упаљује шибицу марке Swan; младо чисто лице, сурово као ватра прочишћења.«

Пре неколико година извесни се Charles Whitman, студент архитектуре Универзитета у Тексасу, попео са својим снајпером на торањ campusa након што је убио своју мајку и жену. Са торња је ранио тридесет а убио петнаест случајних пролазника. Али, то је само један пример, једно име, у низу примера и имена моде пуцања по гомили, насумце. Масовно згражање које изазива та мода разумљиво је али неоправдано ако се има у виду да је »надреализам« постао један од основних и признатих садржаја модерне културе, од њених »pantheona«, од музеја и антологија, до масовних комуникација, где се потрошња стимулише »надреалистичким« језиком. Наиме, својевремено је оснивач »надреализма«, André Breton, дефинисао »савршени надреалистички чин« у следећим терминима: »изаћи на улицу са револвером, и пуцати насумце по гомили.«

Криминалистичке хронике бележе све учесталија убиства »без разлога«. Није забележено да је иједан од тих убица читао Andrea Gidea, који је створио први, литерарни модел »безразложног чина«, по коме његов јунак убија непознатог путника »без разлога«, бацивши га из воза у покрету. Та коинциденција осветљава и чињеницу кидања веза уметности и друштва, те тако уметност не одређује више будућност друштва већ, попут медијума, слути догађаје будућности.

У време рађања филма Guillaume Apollinaire пише визионарску, »црнохуморну« причу о ствараоцима »натуралистичког филма« у коме тече права крв, у коме глумци падају да се више никад не дигну. Данас је та визија постала окрутна стварност, чије је име »snuff movies«, »филмови смрти«, дакле филмови у којима се куршуми и бодежи заривају у жива тела, у права срца, доносећи истинску смрт. Филмови те вампирске кинематографије, приказивани у тајним клубовима, доносе својим творцима огромне зараде високим ценама експлоатације (две стотине долара за улазницу) и уштедама на трошковима снимања: обећани хонорари не исплаћују се мртвим глумцима. Сахрана је јефтина: тела мртвих бацају се на ђубришта, као што је то учио Buñuel у филму Los Olvidados.