 |
...Човјек радо и несвјесно опонаша друге, он често опонаша и сама себе. Можда отуда долази француска ријеч »sedonner un genre« (позирати као индивидуалност или типус). Опонашати сама себе већином значи губитак снага младости, прелазак или у стабилност мужевности или у опадање старења. Раније се човјек подавао неким импулсима, а сада слиједи неке рецепте. Човјек, који себе опонаша, не мора престати бити оригиналан, он ставља на кушњу своју аутентичност. Свакако, у њему брига за редом и сигурношћу (Safety first!) потискује ебулицију много сперматичне плодности и ферментираног стварања. Спонтаност и опонашање боре се у човјеку. Али ту борбу нису још увијек сасвим под лупом испитали ни они који разликују једно »друштвено ја« и једно »дубоко ја«. Није довољно испитана имитативна подлога и н т и м н и х осјећаја, у којима је можда најмање мјеста препуштено личном стварању.
Пјесничке школе, покрети и струје дјела су имитације и борба међу старим и новим нараштајем једним је дијелом природна, другим дијелом (као од романтике XIX в., када је постала ноторна чињеница) имитирана. У неким земљама Модерно је баш и с а м о оно, што је прешло границу, што није »народно«: боре се двије имитације, двије традиције, домаћа и сусједна. Имитација не ствара само естетике, него још више шира с т а њ а о с ј е ћ а ј н о с т и у епохама. Раније су се мијењале »пјесничке дикције«, а сада покретске фразеологије, на које се ускоро изнутра нешто одазива и одзвања. Човјека ће бољети ако увиди да су пјеснички и други (на пр. животни осјећаји производи, позајмице као крпе у модним журналима). Па ипак је тако. Конвенција је велики диктатор чак и етичких осјећаја. Школе шире оригиналност по неким обрасцима, језици се понављају и испреплићу, инспирација има свој репертоар, а фантазија своје велике шаблоне. И срце, и суза, све се имитирало, још горе него луциферизам и титанизам. За Тардеа је имитација била з а к о н у друштву, као гравитација у астрономији.
Не бојим се поставити на своју личну савијест пламено питање: немају ли моји најискренији осјећаји нечега имитиранога? Ах, не театралнога. Али да моја мржња, набачени потез карикатуре не опонашају једнога далекога јунака из био-Магуен епохе? Јер мржња може бити испуњена пећинским, декоративним јуначењем и хвастањем. Баш у елементарним осјећајима имитирам троглодите и Зулукафере, а у културним осјећајима имитирам декадентне трговце сладорне репе и шећерних колача.
Када нас преплави једна нова поезија и преврне нашу осјећајност, значи да су нас обасјали и обратили на нови живот чаробњаци, козмички хипнотизери, магови. Индустријске револуције теку својим путем, а пјесничке револуције (осим фаталности мијена) имају један сугестиван фантастички, један митолошко фиктивистички значај. Онај бог, који мијења пјесничка срца, бог је чаробњак и ескамутера, варалица чаролије. Тешко нас боли када чујемо да су наше љубави — и оне најсветије љубави, и оне најчулније — дјело једне магиске хипнозе, хипнозе имитације. У знанственом смислу то је ипак само тако. Свака изјава љубави готови је производ имитације, сваки сентиментални став некога репетира или синтезира такве репетиције, свака је осјећајна ефемесценција само парадигма из опћега и свеопћега категоричког императива Имитације. Самоћа, тражење оригиналности само су парадокси у тој опћој тежњи, која издваја чак и поједине групе осамљеника, »г р у п е р и ј е т к и х«, тенденцију чистоћи, супериорности, н е п р и к о с н о в е н о с т и, елитности; ова рафинирана имитација, у којој игра улогу мотив такмичења и одвајања, спада у пулзацију етике која диференцирањем надокнађује своју компактну униформизацију.
Тин Ујевић
/Преузето из књиге ЉУДИ ЗА ВРАТИМА ГОСТИОНИЦЕ; ДХК, Загреб, 1938./
Нема коментара:
Постави коментар