из говора миришу гробнице
дух се растапа у
шупљинама пастира
који овцама припадају
ускачу у ватру
умјесто да из властитог ватришта
прекаљени изроне
јуначка крв и најздравије отрује
и кад се небо поново веже
за траву и макове
крај порушених зидова
умјесто птица пјевају жабе
гдје душа висинама склона
не може да полети
прођи уснулим мачем
крај оних који
због властитог бола бол задају
с надом у спасење од спаситеља
који љубе (нас на кољенима) и
мир граде шакама пуним браде
Љиљана Вујић Томљановић
Нема коментара:
Постави коментар