 |
Не питај да ли одраз је или доиста
у води блаженој за руке узели се
пун месец и сунце препуно.
Две дуге, с љубљене у прстен,
линијом видика полегле.
У то љубиколо хвата се и људ
умивен, умиљен, удивљен,
опијен пољубом неба и пучине.
Очаран пуним кругом венчанице
од свлакова дугиних. Самом дугом -
превезом око руку новобрачних.
На ушћу магме и леда у плазму,
топло, житко предворје кристала,
крај ходу по мукама: хор
упливава у благосно сазвучје:
Воскресеније Твоје...
Злата Коцић
/Преузето из ИСТОК, Часопис за књижевност, уметност и културну баштину; Књажевац, број 2-4, година I, април - децембар 2014. године/
Нема коментара:
Постави коментар