Марина Дурново — Владимир Глоцер: Мој муж Данил Хармс (фрагмент)

ISBN: 9789533200156

Када сам се опоравила од ударца, стала сам га тражити по затворима. Тражила сам га свуда и никако нисам могла сазнати у којем се затвору налази.

На крају ми неко рекао где се он налази и којег дана му је могуће предати пакет.

Пошла сам тамо.

Требало је по леду прећи Неву.

На Неви се налазио снег. Виши него што је моја висина. У њему је био прокопан уски пролаз тако да је једва двоје могло кроз њега проћи раме уз раме.

Обукла сам ваљенке и пошла. И ишла, ишла, ишла...

Кад сам изашла из стана, било је јутро, а кад сам се вратила, била је ноћ.

Два пута сам ишла тамо где је он био и од мене су примили пакет.

А трећи... (...)

Веројатно сам и трећи пут пошла тамо да бих му предала пакет.

Ставила сам комад нечег — можда хлеба — нешто малено, мизерно, што сам му могла дати. Пакетић је био сићушан.

Свим знанцима сам рекла да тамо идем да би сви знали, зато што сам могла и не доспети. Могло је не бити у мени снаге, а тамо је требало ићи пешице.

Ишла сам. Сунце је сијало. Сјајио се снег. Красно као у бајци.

У сусрет су ми ишла два младића. У униформама у каквим су ишли гимназијалци у време Царске Русије. Један је придржавао другог. Изнемогли је једва вукао ноге, а други га је стао водити. И тај који је водио молио је: "Помозите! Помозите! Помозите!"

Ја сам стезала тај сићушни пакетић и, наравно, нисам га могла дати.

Један од младића је стао већ падати. С ужасом сам видела како умире. И други је стао клонути.

Све је около блистало. Лепота је била нестварна. И сад ти младићи...

Ишла сам неколико сати. Била сам врло уморна.

На крају сам се успела на обалу и дошла до затвора.

Тамо где је био мали прозор где су примали пакете, чини се, никога није било или је било врло мало људи.

Покуцала сам на прозор и он се отворио. Рекла сам презиме — Јувачев-Хармс — и предала свој пакетић с храном.

Мушкарац је кроз прозор рекао:

— Чекајте, грађанко, и удаљите се од прозора.

И заклопио је прозор.

Прошле су две или пет минута. Прозор се поново отворио и исти мушкарац ми је рекао:

— Умро је другог фебруара.

И избацио мој пакетић кроз прозор.

И пошла сам натраг. Сасвим без осећаја. У мени је била празнина.

Тада ми је синуло кроз главу: "Боље да сам то дала младићима." Но свеједно их нисам могла спасити.

Сунце је зашло и било је све тамније.

Била сам у таквом очајном стању да нисам могла више ни мислити ни ићи. Било ми је потребно доћи к себи.

Не сећам се како сам се довукла до Јаше Друскина. Он је јако волио Дању. И мене такођер.

Видевши ме, све му је било јасно. Није требао говорити —видио се ужас на мом лицу.

Јаша Друскин је живио заједно са својом мајком, мало погрбљеном.

Она је поставила пред њега тањир с варивом и рекла:

— Ево ти. То је задњи тањур варива.

Он је на то рекао:

— Не, мама. Дај то Марини. Нека она једе.

Мајка се колебала, а он је поновио:

— Мама, кажем ти да то нећу ни дотаћи ако то не даш Марини.

Она је слегла раменима и дала ми тањир.

Мислим да је то вариво било од псећег меса.

Не сећам се како сам се довукла до куће. Била сам црна од туге. И врло промрзла.

Да бих се некако угријала, наложила сам пећ и убацила у њу нешто од намештаја. Неке веће даске.

Седела сам крај ватре, наравно, с огртачем, омотавши се још нечим преко огртача, и мислила, мислила, мислила...

Зазвонио је телефон. Довукла сам се до њега у ходник.

Звала је из болнице моја сестра Олга. Њој су као учитељици дали тамо кревет, иако није било довољно имати дистрофију па да те сместе у болницу.

— Мања?

Рекла сам:

— Ја сам.

Рекла је:

— Како си?

Одговорила сам:

— Лоше.

Рекла је:

— Сад ћу устати и доћи к теби.

Рекла сам:

— Не треба.

Онда је упитала:

— А Дања?

Она га је такођер волела.

Рекла сам:

— Нема га више.

Рекла је:

— Доћи ћу к теби.

Рекла сам:

— Немој. Морам сада сама решити хоћу ли окончати са собом или ћу наставити живети...

И спустила сам слушалицу.

Вратила сам се у собу, села уз ватру и гледала у њу.

Не знам колико сати сам тако непомично седела. То је био крај.

Након тога сам устала и рекла себи: "Треба живети. Изабирем живот“. И даље се продужио тај ужас.

 /С руског превео: Жарко Миленић/

«Кресты́»