Веселинка Стојковић: Божури цветају, моја мајко

Боле, боле ме речи

Знаш ли
Да боле
Боле ме
Речи
Које слушам

Знаш ли
Да гоне ме
Изгоне из раја

Знаш ли 
Да тоне
Тоне
Живот мој

И гле!

И гле!
Дођоше звезде да нам се поклоне,
Стигоше воде да нам жуборе,
Ветрови да нас носе,
Зоре потекоше,
Сунца нас засуше.

Процветаше ливаде
Да по њима трчимо,
Гајеви птицама се испунише,
Брда порастоше,
Висови,
Небо са земљом
Друмове широке раствори,
Божја реч стаде да збори.

Реч

...Како је добро
кад имате коме
да се обратите.
И кад немате
шта да кажете.
Тек да се јавите.

И кад немате
шта да кажете
тек да се јавите —
то је мала људска срећа.

Да ли је то само
мала срећа?
Кад можете некоме
тек да се јавите?
Шта је то што је
човеку чврст ослонац
у животу?
Реч зар није —
људска реч,
чиста, права?

...Одлази и овај дан.
Како дани брзо иду...
Али нека, долази пролеће.

Боже мој,
дај ми наду

Боже мој,
Лутах и још лутам.
Понекад ми се чињаше
Да ми је дан од светлости,
Али често није било тако.

Боже мој,
Дај ми наду.
Пространства су велика,
Не стигох да их сагледам.

Да потрчим Сунцу у сусрет,
И да ме на починак испрати,
Макар толико,
Један дан.
Да заспим као некада,
Дететом кад бејах.

Веселинка Стојковић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић