 |
| * 04. август 1859 † 19. фебруар 1952 |
„Да, да, у праву сте, то је неопростиво. Али сад сам вам објаснио. Никада још нисам доживео такву ноћ, схватате ли. Нешто ми се јуче десило. Изашао сам на улицу и срео своју радост, своју срећу, о, чујете ли, срео сам своју звезду, своју срећу. А онда, знате, она ме је пољубила. Усне су јој биле тако црвене и ја је волим, пољубила ме и опила. Да ли су вам усне икад толико дрхтале да нисте могли да проговорите? Ја нисам могао да проговорим; срце је учинило да ми читаво тело подрхтава. Отрчао сам кући и заспао; сео сам на ову столицу и заспао. А онда сам се увече пробудио. Душа је узбуђено играла у мени и почео сам да пишем. И шта сам писао? Ево шта! Био сам преплављен чудесним и блиставим мислима, небеса су се отворила, душа ми је пливала у топлом летњем дану, добио сам вино од једног анђела, испио сам га – јако, опојно вино, пио сам га из биљурног пехара. Да ли сам чуо откуцаје сата? Или видео да је лампа догорела? Боже, кад бисте само хвалили! Све сам то још једном проживео, поново сам ходао са својом љубљеном истом улицом и сви су се окретали за њом. Отишли смо у парк, срели смо краља, од радости сам до земље скинуо шешир пред њим и краљ се окренуо за њом, за мојом љубљеном, јер је тако висока и лепа. И опет смо се вратили у град, и сва су се школска деца окретала за њом, јер је она тако млада и носи светлу хаљину. Онда смо дошли до куће од црвене цигле и ушли унутра. Пошао сам за њом уз степенице и хтео да клекнем пред њена стопала. Тада ме је загрлила и пољубила ме. Све се то догодило синоћ, тако скоро. Да ме упитате шта сам написао, написао сам дугу непрекидну оду радости, срећи. Било је као да срећа нага и насмејана лежи преда мном и дозива ме.”
Кнут Хамсун
Нема коментара:
Постави коментар