 |
Рађање је, звезде у језерима;
немоћан сјај у животу.
А сузан поглед младе мајке
слаб, као сен руже на ћупи жељезној.
Са жена плодних, пијаних винограда,
из којих јастребови излећу у јесен,
наше би руке, голубови бели,
у бескрај, без жалости исчезле.
У теби тек крикне наш бол,
у ходу твоме, пробуђеном камену;
тајанствени бол стена, што ћуте,
непомичне, на дну вода дрхћућих.
И шапат зрака допре у наш мрак,
кроз решетке сребрне твојих ребара,
и, као месечина, осветли поворку воћака,
што нас чекају да могу свенути.
Милош Црњански
/Интернационална ревија за уметност и културу ЗЕНИТ; Загреб месеца фебруара 1921./
 |
Нема коментара:
Постави коментар