среда, 16. фебруар 2011.

Милен Миливојевић: Држави није добро


Тражим бољи живот. Срамота ме да ово што имам дам за отаџбину

Нашу земљу деле они који умеју да деле без остатка.

Чека ме светла будућност! Ако ми неко запали свећу.

Држава је умрла, а народ тек сахрањују.

За бољи живот дао сам све од себе. И последње знаке живота.

Гробови сведоче да се овде некада живело!

Знам да се једном живи, али мени се ни толико још није догодило.

Убице спавају сном праведника, а невини – као заклани!

Они трпе ратне губитке, а ми ратне добитнике.

Наша земља је гостољубива. Зато се сви враћају на место злочина.

Немају смелости да ме погледају у очи. Извадили су их.

Где год су српски гробови, ту су и српски покојници.

У земљу сам пропао, што у овако реткој земљи није реткост.

Ни себе не препопзнајем, а камоли да идентифукујем друге жртве.

Крв смо лили за отаџбину. Једино смо то имали.

Жртве су биле узалудне. Од њих се више ништа не може чути.

Још пре смрти остао сам без свог живота. Живео сам пасјим.

Најмасовнија је гробница кад власт сахрани цео народ.

Кад се од целе земље направи гробље, свеједно је где ћете бити сахрањени.

недеља, 13. фебруар 2011.

Мирослав Б. Душанић: Манифест пјесништва на умору

© by Вася Ложкин (Vasya Lozhkin)
Манифест пјесништва на
умору

потпуно конзервативан и
интиман —
личан, никоме подређен
или сличан,
у вртологу и талогу снова
одсањан:
манифест пјесништва са
огњишта,
и искра огња са буњишта
из њедара,
и са тротоара велеграда,
исписана,
пуним плућима удисана,
и издисана
лирика циника: у походу
роду и
нероду — блуд у пожуди и
заблуди
ријечи, из двери и људи–
звијери,
пјесник и вијесник брата
и рата,
нарав и ћуд несхватљива,
неухватљива —
луди зборник и поборник
твари
која оплемењује, и квари
срце и
уста, слова и гласа пуна и
пуста,
као награду труду и раду,
или казну,
за моћ и немоћ часа спаса
или пропасти,
која се губи, или пласти у
власти
језика нових побједника и
губитника,
животна вртешка — огромна
и тешка
ала, у заносу захуктала, и
стала
посустала, у немоћи дана
и ноћи,
да крочи, у сфере модерне
ере.

Мирослав Б. Душанић


П. С.
___________________________________
првобитно
битна је била сама ријеч
и њена мелодичност
понекад весела
али много чешће тужна

ла ла ла ла ла ла
и ој ој ој или јој јој јој
нису били памфлети
и револуционарни манифести
него изрази среће
или бола — дакле чиста осјећања

јер првобитни човјек није
волио земљотресе
нити промјене са неизвјесним
исходом
није их никад ни призивао
 све касније је настало
из досаде

Мирослав Б. Душанић

петак, 11. фебруар 2011.

Bertolt Brecht: Erinnerungen an die Marie A. / Remembrances of Marie A. / Сећања на Марију А. / Recuerdo de María A.

© by Joannes Richter - Erinnerung an die Marie A. (2005)
Erinnerungen an die Marie A.

1
An jenem Tag im blauen Mond September
Still unter einem jungen Pflaumenbaum
Da hielt ich sie, die stille bleiche Liebe
In meinem Arm wie einen holden Traum.
Und über uns im schönen Sommerhimmel
War eine Wolke, die ich lange sah
Sie war sehr weiß und ungeheuer oben
Und als ich aufsah, war sie nimmer da.

2
Seit jenem Tag sind viele, viele Monde
Geschwommen still hinunter und vorbei
Die Pflaumenbäume sind wohl abgehauen
Und fragst du mich, was mit der Liebe sei?
So sag ich dir: Ich kann mich nicht erinnern.
Und doch, gewiß, ich weiß schon, was du meinst
Doch ihr Gesicht, das weiß ich wirklich nimmer
Ich weiß nur mehr: Ich küsste es dereinst.

3
Und auch den Kuss, ich hätt' ihn längst vergessen
Wenn nicht die Wolke da gewesen wär
Die weiß ich noch und werd ich immer wissen
Sie war sehr weiß und kam von oben her.
Die Pflaumenbäume blühn vielleicht noch immer
Und jene Frau hat jetzt vielleicht das siebte Kind
Doch jene Wolke blühte nur Minuten
Und als ich aufsah, schwand sie schon im Wind.


Remembrances of Marie A.

1
On a certain day in the blue-moon month of September
Beneath a young plum tree, quietly
I held her there, my quiet, pale beloved
In my arms just like a graceful dream.
And over us in the beautiful summer sky
There was a cloud on which my gaze rested
It was very white and so immensely high
And when I looked up, it had disappeared.

2
Since that day many, many months
Have quietly floated down and past.
No doubt the plum trees were chopped down
And you ask me: what’s happened to my love?
So I answer you: I can’t remember.
And still, of course, I know what you mean
But I honestly can’t recollect her face
I just know: there was a time I kissed it.

3
And that kiss too I would have long forgotten
Had not the cloud been present there
That I still know and always will remember
It was so white and came from on high.
Perhaps those plum trees still bloom
And that woman now may have had her seventh child
But that cloud blossomed just a few minutes
And when I looked up, it had disappeared in the wind.


Сећања на Марију А.

1
У сенци шљива време стало тихо,
био је плави септембарски дан
и бледу, мирну драгу ја сам њихо
у загрљају као тихи сан.
На летњем небу лежао је меко
над нама облак. Гледао сам њу.
Био је бео и много далеко
тај облак. После није био ту.

2
Дани су прошли, месеци протекли,
низ реку плови и добро и зло.
Можда су људи шљиве све посекли,
а питаш ли: Да л' љубав беше то? –
ја ћу ти рећи: Не сећам се ничег,
па ипак, знам шта мислиш, знам то, да,
ал' стварно више не знам њено лице,
знам само још: пољубио сам га.

3
И пољубац би био заборављен,
да облак тада није био ту.
Њега се сећам, он ће бити слављен
и када сви забораве њу.
Можда те шљиве цветају још слатко,
а жена децу има ко зна с ким.
Облак се расцветао врло кратко
и док погледах оде дим.


Recuerdo de María A.

1
Fue un día del azul septiembre cuando,
bajo la sombra de un ciruelo joven,
tuve a mi pálido amor entre los brazos,
como se tiene a un sueño calmo y dulce.
Y en el hermoso cielo de verano,
sobre nosotros, contemplé una nube.
Era una nube altísima, muy blanca.
Cuando volví a mirarla, ya no estaba.

2
Pasaron, desde entonces, muchas lunas
navegando despacio por el cielo.
A los ciruelos les llegó la tala.
Me preguntas: «¿Qué fue de aquel amor?»
Debo decirte que ya no lo recuerdo,
y, sin embargo, entiendo lo que dices.
Pero ya no me acuerdo de su cara
y sólo sé que, un día, la besé.

3
Y hasta el beso lo habría ya olvidado
de no haber sido por aquella nube.
No la he olvidado. No la olvidaré:
era muy blanca y alta, y descendía.
Acaso aún florezcan los ciruelos
y mi amor tenga ahora siete hijos.
Pero la nube sólo floreció un instante:
cuando volví a mirar, ya se había hecho viento.

четвртак, 10. фебруар 2011.

МОЈИ ДУШАНИЋИ: ПРИБИНИЋ, ПОЈЕЗНА, ДОЊИ ЦЕРАНИ, ГОРЊИ ДЕТЛАК, ЦРНЧА, ДЕРВЕНТА, ПРЊАВОР, БЕОГРАД, ХРВАТСКА, АУСТРИЈА, ЊЕМАЧКА... и цијели свијет

По директној мушкој линији ја сам једанеста генерација Душанића из Прибинића код Теслића, а пета генерација Душанића у Појезни. Мој чукундјед Цвијетин (Цвијо) се приженио у Појезни и у њој заувијек остао, задржао је своје презиме, али је по обичају преузео Славу породице у којој се приженио (Св. Трифун). Један огранак Душанића из Појезне се преселио у сусједно село Доње Церане. Чукундједов брат Танасије (Тане) се приженио у околини Прњавора, задржао је и презиме и Крсну славу (Св. Георгије - Св. Ђорђе). Његови потомци су огранак прњаворских Душанића (Петар Душанић: оснивач и власник Компаније Душанић). Мојих Душанића има данас скоро на свим континентима...



Душанићи у Појезни

Књиге проф. др Јован Б. Душанића о Прибинићу и Душанићима:

Sara Dušanić: Patch Work

© by Sara Dušanić: Patch Work

Мирослав Б. Душанић: Запис лелека матере Стојана Петровог


Запис лелека матере Стојана Петровог

Ко сам до робиња у зноју горућем
гору газим гору разговарам
срце ми у гори изгори
а никог брига није

Ни тебе сине Стојане

Четири руке да имам или више
а не двије не би помогло
и даље би из руке у руку муку
превртала као врућу погачу

За тебе сине Стојане

И тако од јутра до сутра
вријеме отиче а немам времена
да вријеме одбројавам
ни своје ни туђе

Због тебе сине Стојане

Лако је потегнути и повући
и оружје и оруђе
a ријеч изречена не повлачи се
она се прашта или навијек куди

Не гријеши душу сине Стојане

Ни птице се не убијају нехотице
још мање насумице
а камоли људи
па зашто ме све ово снађе

Мој Стојане мој горски јаблане

Мирослав Б. Душанић

среда, 9. фебруар 2011.

Мирослав Б. Душанић: Спознаја

 
© clintnewsham - Elixir
Спознаја
                              Сада је доба резбарења
                              Имамо један сок и један коријен 
                              Нека међу нама буде размјене.
                              (Езра Паунд: Пакт)

Када мој млађи брат Александар
У Краљеву запали свијећу
Било за Спокој или Дар
Моју собу у далеком Хилдесхајму
Насели Свјетлост Истока
Да ме осоколи и подсјети
Како границе нису препрека
А ни силници тако моћни
Да зауставе љубав

Мирослав Б. Душанић

Im Licht

Photo: © by Frank Martin Dietrich

уторак, 8. фебруар 2011.

Јабланка Павловић: Завичај

Савко Пећић ПЕСА - Поточић Појезна
 ЗАВИЧАЈ

мирисом опијена ливада у сну
где сам росу скидала телом својим

где доконо Сунце милује птица облак
ронећи док не заоре медно дно гнезда јаребица

где лептир крилима пије росу са латица и
увиру валови реке сневајући врбаке меке

осећам се тако сетно
да могу још једном умрети

(by bkgorski.com)

ПУТ НЕОБИЧНОСТИ

Илустрација: Јасна Николић

Miroslav B. Dušanić: Punkt des Schweigens


Punkt des Schweigens

Warum wurde er
eingesetzt

Ab diesen Punkt
.
bin ich nicht mehr
der Dichter,
und alle
Anstrengungen
mit dem Dichten
fortzusetzen,
sind gescheitert

Und hier ist
jetzt
eingeklammert
(   )
mein verdammtes
Schweigen

Miroslav B. Dušanić

Poetry in a Global Box: Iran (‏ايران‎ )

Ali Abdolrezaei
Tod

Ich habe es gesehen
immer wieder mit ansehen müssen
wie der Tod auf einen Mann fiel
der von seinen Träumen traumatisiert war

Aber ich weiß nicht
wo und wann dann eines Tages
eine Hand mich im Nacken packen wird und...

Manchmal wenn ich meine Augen öffne
sehe ich eine Pusteblume in meiner Hand
Trotz alledem weiß ich nicht
warum ich den Tag herbei sehne
dessen Ankunft ich fürchte

Ali Abdolrezaei

субота, 5. фебруар 2011.

Мирослав Б. Душанић: Воштано јутро

© by Stevon Lucero - Apparition

воштано јутро
(19. јануар 2011. – богојављење)

а кад сам из сна изашао
гдјегод сам се окренуо видио сам
из мајчиног чела црне сузе теку
и увиру у славски колач

ако се икада из изгнанства кући вратим
има да гајим само перунике

Мирослав Б. Душанић