Dejana Nikolić: Weinen

Weinen

Ich betete für meine Nation.

Mit opulenten Tränen unter geschlossenen Augenlidern.

Das war in Florenz.

Ein reines Gebet ohne Hoffnung.

Die einzig richtige Intonation.

Dejana Nikolić

Коста Рацин (* 22. 12. 1908 † 13. 06. 1943)

До еден работник

Да бидеш човек, да имаш топла крв,

да мислиш со глава и работиш со рака

и па да бидеш нешто мртво.

През цел свој живот и ден и ноќ

да се трудиш и мачиш

и па да бидеш гладен и страден.

Работник - патник:

да немаш ништо, да страдаш за сичко,

ти и твоите браќа да праите се!

Палати да праиш,

да живееш у изба -

од лулка до гроб

да бидеш роб.

Од вашата мака

да живеат друзи!

О братко! Плукни нa таков живот!

Со браќата твои, со маката ваша

сронете го овој свет

и нов направете -

братски!

Печал

Нема ли живот, нема ли

љубов за живот голема,

љубов за живот човечна

у вија гради аргатски!

Нема ли срце - нeмa а ли

срце - на срца срцето,

срце - ширини широко,

срце - длабини длабоко,

цел свет да збере, па да е

за вија гради малечко?

Нема ли бел ден, нема ли

ден да е над деновите,

ден да е на аргатите -

ден - солнце вишен високо,

ден - море ширен широко;

солнце да запре, да стои

и времето зачудено:

срцето пука обрачи

и плиска знаме алово,

срцето што се отвора

и шири ширно широко

целиот свет да загрне!

Туга

Зар нема живота, зар нема

љубави за живот велики,

љубави за живот људску

у свим грудима аргатским?

Зар нема срца – зар нема

срца – срца над срцима,

срца – ширинама широког

срца – дубинама дубоког

цели свет да прими, па да је

за ове груди премало?

Зар нема светлог дана, зар нема

дана над данима,

дана – да је само аргатски –

дана – високог као сунце високо,

дана – широког као море широко;

сунце да заустави, па да стане

и вријеме зачуђено:

пуцају обручи срца

и лепрша црвена застава

срца које се отвара

и шири широм широко!

Ko Un (Ko Un-t’ae)

Optische Täuschung

Es ist sehr nah.

Es ist sehr klar.

Da drüben.

Doch selbst nach einer Tagesreise

ist es noch weit entfernt, unerreichbar.

Entfernter Ort, scheint so nah.

Die Menschen müssen so weit weg sein.

Fast da.

Ko Un

Felix Mendelssohn Bartholdy: Violin Concerto in E minor (Alexander Brott & Orchestre De Radio Canada)

John O’Donohue: Cottage

 * 01. 01. 1956  † 04. 01. 2008

Cottage

Ich sitze wachsam

am schmalen Fenster

meines Geistes und beobachte

die Tage, die vorüberziehen: Fremde,

die keinen Grund haben, hereinzuschauen.

John O’Donohue

БЕЗ КОМЕНТАРА

Мирослав Б. Душанић: "Lyrik је поново мртав и пијан

Машина је машина

Дугме на челу

Његова брада се чува у старим књигама

Кад петом додирне нос

Људи ћуте и крсте се

ипак у предасима исучемо репове и машемо

од Елзе Ригер, Тасе и Тање Дикерс.

Цијев пиштоља уперена у сљепоочницу

Али му ни на памет никад није пало

„два лопара око пања“ – глуви су, што би рекли „дибидус“

и грца ово што сви чују –

Плућа и уста су им такође развијенија

Кад изађе из своје главе онда је мртав

А мртав је већ неко време

Док у његовој глави живи господин Алкохоливуд

© by Orikardu.Orikardu.

Анна Ахматова: Разрыв

Разрыв

1.

Не недели, не месяцы -- годы

Расставались. И вот наконец

Холодок настоящей свободы

И седой над висками венец.

Больше нет ни измен, ни предательств,

И до света не слушаешь ты,

Как струится поток доказательств,

Несравненной моей правоты.

2.

И, как всегда бывает в дни разрыва,

К нам постучался призрак первых дней,

И ворвалась серебряная ива

Седым великолепием ветвей.

Нам, исступленным, горьким и надменным,

Не смеющим глаза поднять с земли,

Запела птица голосом блаженным

О том, как мы друг друга берегли.

Анна Андреевна Ахматова

Иво Мунћан: Ноћна мора

Paul Cézanne: Preparation for the Funeral (The Autopsy), 1869

Ноћна мора

Прогрмео синоћ Свети Илија

И одметнуо сан

У мору.

Сву ноћ су ме хладним ножевима

На парампарчад секли патуљци:

– Ово ти је што си се исплазио

Кад је сунце залазило у океан,

Ово – што ниси скинуо капу

Кад је леворуки пајац десницом претио,

Ово – што си ћутао

Кад су нам усијане главе кројиле кожу –

Гунђали су образлажући сваки рез.

И све тако

Док стигоше до мозга

И нађоше се у чуду:

– Људи, па ово је створење без мозга!

Иво Мунћан

Miroslav B. Dušanić: Geburtstagsnotiz

Geburtstagsnotiz

Zum fünfzigsten Geburtstag

Ließ mich küssen

Ließ mir gratulieren

Zu später Stunde allein

Müde und verlangsamt

Nahm ich Medikamente

Aus dem Apothekenschrank

Miroslav B. Dušanić

Das Glück des Alltags

© by Lidija Dušanić

Poetry in a Global Box: Lietuvos Respublika (Republik Litauen)

Eugenijus Ališanka

null grad celsius

der wind wird rauher die temperatur bewegt sich auf den

gefrierpunkt zu

es zieht durch die schadhaften schuhe die gestopften strümpfe

die zähne schmerzen kaum dass man den mund aufmacht

hat man den geschlossen tut es in den ohren weh

zwischen den beinen eine wunde in der hüftgegend

die längst keine mehr ist eine blasse narbe mit schiefer naht

ich lag mit einer geschrumpften lunge weiß wie schnee aus

der ich auferstand

nachdem ich das bewusstsein wiedererlangte nichts

erkennend bis jetzt erkenne ich nichts unbeabsichtigt

zurückgekehrt aus einer wie es damals schien schöneren welt

wo auch das weiß weißer ist durch ein loch kehrte ich zurück

solche sind am himmel am zahlreichsten für jeden gibt es eins

gewöhnlich zu sehen wenn der mond einen hof hat soviel

weiße farben selbst nachts im schnee liegend schmerzen die

löcher aus denen ich heraustropfe bei offenen mund in worten

bei geschlossenem mund als körperschlacke schweiß samen

der wind wird rauher null grad celsius

Eugenijus Ališanka

ISBN: 3832178864

der lust am text. barthes

dies ist nicht das einzige leben

vielleicht eines der besseren

vielleicht sogar ein denkbares

kein einzige rechnung für eine frau

für strom für auslagen des höchsten gerichts

keine billetts keine alibis

für kinosäle für paris

für übertragene bedeutungen

alles in allem ein buch

über die vier jahreszeiten

in einer stunde lese ich es durch

schlürfe kaffee dabei

am ufer des kanals im regen

ich ahne nicht einmal

dass dies das einzige leben ist

ein haufen scherben

den ich zusammenpresse

zu einem sandkorn

es ist vielleicht sogar denkbar

Eugenijus Ališanka

ISBN: 3518420518

Савко Пећић Песа: Раскорак

Раскорак

ноћас сам животом ходао

по ћуприји изнад моје ријеке

мозак ми се окаменио

корак ми у раскораку застао

кад ме мој пралик сусрео

у простору немира постојао

путеве и стазе обиљежио

и ништа за будућност оставио

о раскораку мог времена

зато сад ћутим

да не повриједим

прошлост

у видику садашњости

ваља ћуприју пријећи

Савко Пећић Песа

Фотографије ријеке Укрине: Савко Пећић Песа

Abdul-Wahab Al-Bayati (Abd al-Wahhab Al-Bayati)

عبد الوهاب البياتي

The Fugitive

I dreamt I was a fugitive

Hiding in a forest.

The wolves in a distant country

Hounded me through black deserts and over rough hills.

My dear, our separation was torture.

I dreamt I was without a home,

Dying in an unknown city,

Dying alone, my love, without a home.

Abdul-Wahab Al-Bayati

ISBN: 014058515X

الطريد

حلمت

أني هارب طريد

في غابة

في وطن بعيد

تتبعني الذئاب

عبر البراري السود والهضاب

حلمت

والفراق يا حبيبتي عذاب

أني بلا وطن

أموت في مدينة مجهولة

أموت

يا حبيبتي

وحدي بلا وطن

Miroslav B. Dušanić: Ich und die Welt

Hand Strings © by Ryder E. Robison

Ich und die Welt

Sobald ich aus dem Ich trete,
Schlafe ich ein.*

Ich war dort

Wo unsere Erde

Losbricht, und erwacht

Kehrte ich zurück.

Alle Farben dieser Welt

Fand ich erst

Zuhause,

In deinen Händen.

Jede Utopie,
Die ihrer Verwirklichung entgegengeht,
Ähnelt einem zynischen Traum.*

Miroslav B. Dušanić

(27. 05. 2007/20. 11. 2011)