 |
| Мирослав Б. Душанић |
ни у овом писму ...
Веселинки Стојковић
осуђен на изгнанство
у једноличности дана
и ноћи у овој туђини
у земљи на сјеверу
ништа новог код мене
само осјећај слабости
и ко зна по који пут
дође ми да вриснем
тегобна су путовања
траговима дјетињства
завирујем у успомене
предјели без путоказа
зарасли у коров и трње
нема јабуковог цвијета
нестао је мирис дуња
и у свјетлости сунца
воде устајале и мутне
смрде на болест и смрт
на угинулу рибу и муљ
и дубоко погнуте главе
са очима пуним туге
усамљен мјесечарим
тихо корак за кораком
и безвољно дишем ...
Мирослав Б. Душанић
Објављено: БАШТА БАЛКАНА, (Matural. Life. Style. Web. Magazine.); 20. новембар 2014.
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Мирославу Б. Душанићу
Али док перунике цветају
И трава се около зелени
И док жбуње мирише на птице
И потоци на шуморе и сенке
И док дрвеће у крошњама се круни
И док сунце из облака се јавља
Грумен земље док се радује
Рука док посеже за лепотом
Док око дрхти и сан се успиње
И док глава пада од туге и самоће
Од муке северне туђинске
И јаука за цветом јабуковим и мирисом дуња
Детињство док трчи с радостима и кишом
Сећања друга док искачу и расту
И пријатељ док се очекује
Макар и туге да му кажемо
И све болове овога света
И док се месечари корак за кораком
Док се песма ниже и речи сричу
Дух то заокрет чини
Да ојача тело и душу да смири
Да надвиси дан и поколеба безвољност
Новим дахом себе да заогрне
И стубове нове да подигне
И прозоре да отвори широке
Врата за нове изласке и повратке
За сунчаније сате и месечније вечери
Срце бујно да очврсне
За пределе с путоказима и светлостима
За струкове нових лепота
Нових вода и нових перуника…
Веселинка Стојковић
 |
| Мирослав Б. Душанић |
