Обрен Ристић: Магистрале

Магистрале

Жизни толике минуше а песма тек изустила
Читав век: дани и ноћи предугих лектира.
И као да време између два цвета лептира
Заветне књиге зборе... А премало је мастила

Да опише призор што страсног поета бира,
Ни боје за тајни знамен пресветлога лика –
Таквога мајстора разборног што узнесе га лира
Ни модела достојног савршеног уметника!

Страшан је напор да речи не изгубе у гласју
Своју божанску моћ и искром светом проговоре.
Када подигну се завесе и часне двери отворе

Прхнуће све тајне анђеоске као плахе птице
За спас истине и лепоте у овоме царству
И сва природа ће показати своје друго лице!

Обрен Ристић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мурали и графити: Хилдесхајм

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Адам Загајевски: Пријатељи

Пријатељи

Моји пријатељи ме чекају
смешкајући се иронично, тужно.

Где су оне невидљиве палате
које је требало да изградимо –

питају њихова уста,
њихова остарела уста.

Не брините, пријатељи,
они прекрасни змајеви

и даље се уздижу у јесењем ваздуху
и непрестано нас воде

тамо, где ће започети жетва,
према светлим данима –

тамо, где ће се отворити
ожиљак погледа.

Адам Загајевски

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

У друштву пријатеља

Мирослав Б. Душанић

Прошлог мјесеца сам (08. септембра) представио усамљен цвијет, који се бори за своје право на опстанак. У нимало пријатном окружењу, изложен сталном бату људских корака који га у сваком тренутку могу да униште, дјеловао је нестварно и донкихотовски...
Поново га послије извјесног времена обилазим и фотографишем. Налазим га уздигнута чела, сасвим се добро осјећа у друштву пријатеља...

Мирослав Б. Душанић: Заведе ме овај свијет

Заведе ме овај свијет

колико отуђености открих
у предјелима
жељеним и далеким
колико хаоса проистече
из лутања мојих
тражећи те свијете
од прве зраке сунца
па док се не спусти вече

а било је сасвим довољно
испружити руку
и пријећи дланом
глатке и храпаве површине
кад сунце с неба огрије
кад роса прсте овлажи
кад киши немилице и бије
вјетар низ стрмине

и убрати са гране јабуку
било који плод из баште
убрати стручак босиока
мајчине душице
убрати стручак милодуха
помиловати лист коприве
протрљати између прстију
и кукуту и кукуријек

и мирисати липов цвијет
и багрем
и отежалу винову лозу
ах! како ме заведе овај свијет

а довољан је био плод автике
кап пелин-траве и чемерике
сок из стабљике маслачка
кис из киселице
млијеч из мљечике
једна једина кап да се лизне
и снови распрше као сапуница

(и останем у твом загрљају ...)

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Лукић: Сви су инструментализовани...

«Сви су инструментализовани, све је инструментализовано. Овде царује један калуп, огаван калуп од пре 40 година. Свуда: у држави, у култури, у главама. У редакцијама, у жиријима. Калуп је направљен да би се уметници укалупљивали; па ко се не укалупи, он као да и не постоји у оваквом свету. Тај свет је суштински лицемеран, и од њега је могуће бранити се не романом, ни есејима, ни памфлетима, само – поезијом. У овој земљи, где има на хиљаде регистрованих песника и чланова разноразних удружења, треба бити веома опрезан према песницима, јер ту има свега и свачега…. У најмању руку, треба бити неповерљив, или разуман. Ту тему нико не отвара, иако то није најважнија тема: најважније теме друштва и књижевности овде се гурају упорно и годинама, под тепих…»

Мирослав Лукић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Душко Бабић: Мјера за висину

Мјера за висину

Моја мајка
није била жена
висока раста

па ипак
била је
најближе небу

од свега
што сам видио
на земљи

Душко Бабић
/ИЗВОРНИК 4, Смедеревска Паланка, 2013./

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Душан Васиљев: Ноћи

Ноћи

Ноћи у мени кад плану
као ватра у пољу, о јесени,
када су дуге сени:
све што је лепо у мени
слива се у песму,
у којој ритам крв моја бије.
Тада бих волео загрлити све Тужне,
Исмејане, Остављене, Ружне,
и Све који срце носе на длану.
И на тврдом одру снова
са њима бих волео плакати
и рећи им да моје срце
рањено над њима бдије.
Али када усахне моја суза
и ветар кад ми разнесе слабе гласе,
сузама морам да молим срце
да - своје снове спасе…

Душан Васиљев

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Бранко Миљковић: Песник

Песник

Он познаје све путеве и ветрове,
ветрове и њихове вртове,
вртове у којима расту речи
и путеве од речи до наде.

Однесе га пут низ свет,
однесе га ђаво међу речи,
да се удвара својој властитој сенци,
да пева у лажном врту:

трице и кучину своје чаробне месечине,
псећу ружу и своју гадљивост,
да ослепљује предео извађен из туђег ока,
да врати ноћ у име нежности.

Бранко Миљковић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Анђелко Анушић: ДЈЕЧАК, ОЛУЈА/ПОСТ ФЕСТУМ

ДЈЕЧАК, ОЛУЈА/ПОСТ ФЕСТУМ

              Кога су једном некажњено клали,
              препоручује се за сва будућа клања.
                                             Владан Десница

Сретнеш ли тамо гдјегод какво дијете
А не вјерујем да ћеш -
Послије похаре потоње
Кад је олуја библијска сишла с облака
Чељадећим стопама
И српала некосом земљине синове
И упиташ ли оног маленца гдје му је отац –
Онај сиротан ће ти одговорити:
“ 'Оша је у цркву на покрст!”

Мирно, као да му је родитељ
Отишао у шуму да насијече дрва
Узвратиће ти

Или да накупи сувог лишћа
За јасле
Као да ће се цар над царевима опет појавити

Мирно, велим, одговориће ти
Као да је у ту реченицу стао
Сав непостојећи мир свијета

А кренеш ли за оним дјететом
Нестварнијим од тифусарске приказе
Можда угедаш на ономе што се још увијек небом зове
А истоком јутрењује

И ону звијезду
Ти знаш коју
Да не трошим ријечи већ потрошене
Као сапун у губавца

Да не понављам
Да те не подсјећам
И по рани ти језиком палацам

А ко зна
Можда стретнеш и оне дародавце
Ако се који успио
Гдјегод сакрити испод откоса
Шестопрсте стопе

Али не вјерујем да ћеш икога срести
Послије оне истраге

Осим себе самог
Који си себи
И отац и син

Анђелко Анушић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Искрен стих

Мирослав Б. Душанић

Искрен стих

Вјерујем да су многи као и ја прочитавши једну пјесму, доживјели тај тренутак кад застанеш опчињен. Кад ти мозак да сигнал да је та пјесма перфектна. Послије прве заслијепљености читаш је поново, али тај првобитни ефекат никако не успијеваш да призовеш. И не само то. Почињеш да примјећујеш да нешто не одговара, као да није уреду. Просто не можеш да вјерујеш. Читаш је поново. Све ријечи изабране, лијепо срочене у савршене низове, а опет као да нешто недостаје...

Послије неколико ишчитавања примјећујеш да ти неки стихови звуче познато, као да си их негдје давно прочитао. Са изненађењем примијетиш да неке стихове који су тако звонки и лијепо исклесани, дјелимично или у потпуности, уопште не разумијеш. И почнеш да примјећујеш којешта друго...

Ако се питаш, шта се то са пјесмом или са тобом самим догодило, одговор је једноставан. Утврдио си да је пјесма „синтетичка“, да је произведена у „мајсторској радионици“, по одређеним правилима и шаблонима стручне школе (студија) креативног писања. Пред тобом се налази дјело које је научено, али дјело које нема душу. Наученом се не може уткати душа, ни током рада, ни накнадно. Зато се и каже да се пјесништво не учи, оно се живи. А као такво је и једноставно, и приступачно, и увијек лијепо и разумљиво...

Искрен стих је лијек за душу и корак ближе рају...

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Снохватице

© by Арина Кузнецова

снохватице
(8. – 14. фебруар 2010)

понедјељак: отворио се понор
у крви осликан
дрхтим
тишину парају откуцаји мога срца

уторак: забрављена врата
обијам
у углу собе сједи стара мајка

сриједа: на крову наше куће
плешу утваре
(свуда уоколо) дрвеће труло
режи на мене

четвртак: отац ме гледа
а ја бих да ме нема

петак: (нисам заспао - прозор квасе
кишне капи
сан измиче а са њим као да измиче
и дио мене)

субота: облак је заклонио сунце
мајка (у млађим годинама)
расплела плетенице

недјеља: (јужни вјетар је крив
ни сам не знам зашто)
падам у амбис и зачудо није ме страх

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Надања

Савко Пећић

Свијет је започињао на обалама Драшана, и простирао се све до врхова Љубића. Између су била гробља и куће пуне надања. Они који су долазили, а било је и тога, у очима су доносили нове и стране свјетове.

Мирослав Б. Душанић

Перо Васлић

Јесења пјесма

Фотографије: Мирослав Б. Душанић: 01. октобар 2014.