Мирослав Б. Душанић: Цвјетни сонет

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: КРУГ

КРУГ

Не размишљам о смртном часу
Али ако бих могао да бирам
Онда мјесец у којем сам рођен
Тек толико да затворим круг

У ту позну јесен кад боје изблиједе
Зраке сунца буду благе и њежне
Тек толико да осјетим њихов додир
Кад прилегну на моје очне капке

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Милутин Миланковић: ПУТНИК КРОЗ ВАСИОНУ И ВИЈЕКОВЕ

* 28. мај 1879 † 12. децембар 1958

Наша атмосфера, о томе нема сумње, женске је природе, она трепери под жарким пољупцем Сунца, често се наоблачи и намргоди, а кадгод хуче, бесни и запара.

* * *

Сада седим, можда последњи пут, у павиљону свога врта и пишем ове редове… Иметак може имати различите облике, па не мора бити увек материјалан, него сме да буде и духовни. Ако дозволите и тај његов облик, онда и као бескућник нећу бити сиротиња.

* * *

Тако је наше «ја» у неку руку, ковчежић у којем је смештен архив нашег живота. Но не само то; у томе ковчегу леже и сви документи живота нашег оца, деде и прадеде, лежи цела наша раса и наше васпитање. Све то утиче, као и они листићи траве, на ток нашег живота, и у томе лежи оно што се зове нашом слободном вољом…
…Па као што у нама живи целокупна историја живота на земљи, тако ћемо и ми живети у нашим потомцима. Зато смо смртни. Па и када не оставимо потомства иза нас, наш живот оставио је трага, као и она лопта која је у снегу брежуљка оцртала своју стазу. Када са врхунца брега бацим другу груду снега, она ће, када наиђе на ту стазу, осетити је, одскочиће, а можда ће и поћи њеним трагом.

Милутин Миланковић
/Наслов, фотографија и цитати преузети из часописа ИНФИНИТИ, бр. 2; Министарство науке и технологије у Влади Републике Српске, јули 2012./ 

Мирослав Б. Душанић

Радослав Вучковић: ЗАВИЧАЈНА и друге пјесме

ЗАВИЧАЈНА

У рало се перо преметнуло
да преорем поље нишевачко,
а стрицу ми црно испод нокта.
На глави ми жито изникнуло,
а сестра ми снопове везује.
Тимок ми се у очи улива,
а очеве њиве поплавио.
Земљу мајком, а мајку ми крије.
На северу зар болујем јужно.

БРАТУ

Четворицу Владимир изроди,
на клинчорби и хлебу ражаном.

Четворица само нас двојицу,
на попари и пројаном хлебу.

Нас двојица сина ниједнога,
на шећеру и хлебу пшеничном.

Нема више ко њиву да грли,
жетву сања, бразду благосиља.

Издадосмо груду дрхтавицу,
крв дедовску и класје овсено.

Угаси се Вучково колено:
не плодимо ни земљу, ни жене!

ПРЕД ОДЛАЗАК

Многе су ноге
ову бразду газиле,
љуте се звери
око ње спориле,
питомо биље у обиљу
зборило и корило,
многе је руке плодиле,
мој праоче.

Да л' отићи ил' остати,
запевати ил' проклети
кад при звезди породи се,
покрај друма утабана
до амбара и подрума,
земља мати.

Браздом стати и убрати
жути дукат сиромаха,
ил' отићи и остати
много лета без годета,
мој праоче.

ПО ОДЛАСКУ

Бразду издадосмо:
жита зрење
од корова корења
не разликујемо.

Клетве погазисмо:
глас предака,
у свом безгласју,
не препознајемо.

Земљо, сестрице,
хоће ли нам
потомци опростити
што пола твог неба,
за парче белог хлеба,
без сетве и жетве
поједосмо.

ДА СВЕ БУДЕ ПРОЛАЗНО

Уместо ствари
поново учимо да именујемо
пчелу,
хлеб,
извор.

Напуштајући
оно што смо упознали
поново тражимо реч,
за најдубље боре,
за посну чорбу,
за време страшно.

Веру у вечност
претварамо у напор
да све буде
пролазно.

ДРУГА ЗЕМЉА

Још постоји једна земља
ван додира и ван вида,
изнад песме, понад крви,
иза света, изван мора,
у утроби другог неба,
где је само једна тајна.

Још постоји једна земља
где казују деци тајну
исте воде са два длана,
једног млека из две сисе,
да не иду жедна пољем,
глад велику да не ћуте.

Радослав Вучковић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Зорица Сентић: * 10. септембар 1955 † 04. мај 2014

Фотографије: Веселинка Стојковић

Милена Рудеж: Мачке

Мачке

Данас смо опет
испод аута
нашли угинулу мачку.

Мачке предосјете смрт
и угину саме,
као да је смрт срамота.

А људи?
Људи данас гину
као мухе.

Милена Рудеж
/Пријевод са данског аутор/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Горан Ранчић: УМЕСТО ЗАПЕТЕ

УМЕСТО ЗАПЕТЕ
(мојим пријатељима песницима)

у центар се забоде игла
да би се (о)писао круг
(круг се може и уписати)
да би се (о)сетила бол
јер бол је главни део живота
а игла ко свака игла живи свој живот
јер је предодређена да наноси бол
да је забодеш и у мали прст
појави се кап неке сићушне мисли
из те капи (из)расте непотребна песма
а песме (по)стоје и тамо
где их најмање очекујеш
у глави и срцу не(по)стајања
(по)клањам се оној из срца

после се игра описивања и уписивања
несмотрено (по)квари заблудом
јер сви желе бити центар ето видиш
невидљив а постоји и вечито траје
никако црне тачке које су круг

онда на крају једна тачка
као што смо се бојали (мада смо знали)
потражи љубав негде ван круга
довољна је мала луцидност у простору
круг се распадне и постане крива линија
деси се то љубав је углавном несмотрена
а круг касније може и да се састави
може опет постати круг савршене лепоте
али она тачка како нас је само изневерила
и нико више у песми неће питати
зашто она тачка умире од усамљености
нико ни сузу неће пролити над судбином
њеном можда је то и заслужила

Горан Ранчић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Зоран Матић Мазос: Пјесме / Афоризми / Карикатуре

* 22. фебруар 1960 † 17. јуни 2010

МИСАО

Одлазите
Из моје главе
Ставићу вас
На хартију
Зид
Салвету
На тоалет папир
Исписаћу вас
Да не живите
Где вам место
Више није
Избацујем вас
У нереду
Збрци
Не бих ли вас
Уобличио
Створио
Са мало мастила
На хартију
Тихо долази
Жена мојих снова
Ко си ти
Желим да те питам
Док на обали стојиш
Ветар ти мрси косу
Да ли је то туга
Што у очима ти читам
Лепото мисли
Љубави моје достојна
У даљину гледаш
Птице
Облаке
Празнину
Шта је живот
Одлазиш
Из моје главе
На бели папир
Окренула се ниси
Ти си само
Мисао.

ЖИВОТ

Сазнао сам све
Што нико не може
Чак ни замислити
Одмерио пуно пута
Живот што тежине нема
Могу да умрем
Осмехујући се
Замислите
Последњих пар минута
Сами у вртлогу
У овој песми
Ништа немате
Осим судбине
Седите на прагу
Мајчине утробе
Заувек напољу
Убијате време
И обрнуто
Сећам се тебе
Процветалих ноћи
Кад све будно
Морало је бити
Убрао сам букет оргазама
Што у твојој башти изникли су.

Колико мајмуна на власти
толико и банана држава на Балкану.

* * *
Тамо где смо ми кренули много их је стигло!
Додуше нико се није вратио.

* * *
После демократских промена почели смо ни од чега,
а догурали смо до просјачког штапа.

* * *
Није то смак света!
Ово се догађа само у Србији!

* * *
Ако похапсимо све лопове - ко ће да нам води државу?

* * *
Вођа без циља увек погоди народ.

* * *
Одавно смо на дну!
Само нисмо постигли потребну дубину.

* * *
У претпрошлом веку имали смо слепог гуслара,
у прошлом слепе државнике,
а у овом сви смо слепци.

* * *
Живети несрећно је боље него умрети од среће.

Зоран Матић Мазос

Радомир Стојановић: СТРАХ

СТРАХ

Прођоше године не написах песму
посумњах већ да сам жив
и да је моја реч извршила самоубиство
да мој коњ неће подићи главу
и ушима мерити даљине
да нећу осетити
кад ће црв заволети моје месо
и кад ћу постати равнодушан
према висинама
да моја реч неће пробудити
шуму и птицу
да рука моја
неће дотаћи сан
ни мач мој крвника
 
Прођоше године
Не написах земљу

Радомир Стојановић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Веселинка Стојковић: МАРГАРЕТЕ

МАРГАРЕТЕ

Цвећарка
Сама цвет
Кад застадох у царству цвећа
Осмехом бисерне сете понуди ми
Маргарете

Часак два минуше
Тишина склопи се нема
Рука моја крену букету жутих
Хризантема

Цвећарка
Сама цвет
Кад пођох из царства њеног
Бојама утихле сете у воду спусти
Маргарете

Веселинка Стојковић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Првомајски празник рада

Првомајски празник рада

Ударају бубњеви у такту корачнице
Збуњени и затечени пси градски лају
Улица стење
Ваља се камење
Поскакују сјенке и пшенично зрневље
У ваздуху перје заплашених голубова
Остају незбринути и празних
Кљунова
Шћућурени врапци дрхте под стрехама
Празник је

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Лукић: ПИШУЋИ БИТНИ ЕСЕЈ

ПИШУЋИ БИТНИ ЕСЕЈ

Свест је разлагање и спајање - анализа и синтеза; интелект је примање;
дух је елеганција интелекта; интуиција је поток који извире из срца, а протиче кроз главу.
Момчило Настасијевић

Почетак и крај дана помирило је
спавање. (Метрополе су светлосни
гроздови. У сваком зрну зри истинска
сласт. У сваком. Обери погледима,
па онда муљај, муљај. У огромној каци,
која нема дна.)
Причврсти шајтов.
Све мора да умре,
да се преобрази,
да би се поново родило
(добило облик савршенији).
Човек и грожђе, младић и девојка,
покушај и подвиг, севдалинка
и гиздаво наслеђе. Писац, уредник
критичар. Биограф. Библиограф.
Апостол. Семе пшенично и жир.
Величанственост и гнусоба.
коректно вршење зла, најјаче
сведочанство нитковлука, поприште
и пораз.... и. т. д.
Јер теби је важно в и н о
које годи свима и чак помаже
онима у чијем унутрашњем душевном
животу није све на свом месту...

(Субота, 23. децембар 1995, око 18 ч.)

Мирослав Лукић

/АЛМАНАХ за живу традицију и књижевност, 1, Београд 1998./

 Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Нада Петровић: Одзив на песму Мирослава Душанића

(Одзив на песму Мирослава Душанића - /Затворен у свој круг у свој језик*/)

Не умем да пливам када је мирна вода.
Жабокречина и пуноглавци око руку и ногу
никада ме нису привлачили и увек када су били у близини
нигде и никуда нисам никада стизала.
Не умем да корачам по црвеном тепиху
саплићем се о чворове, о рубове, о самоочекивања.
Не умем да живим у дану који је исти као јуче
који неда шансу да се стигне до друге стране огледала
где ме чека сат без казаљки и време које иде уназад,
али понекад ми се чини да успутне записе умем да читам
загледана у свој круг, у свој језик…

Нада Петровић
_____________________________________________________

* Ако кликнете на наслов са звјездицом (*), можете да прочитате мој успутни запис

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Тодора Шкоро: МАЈЧИНЕ РУКЕ

МАЈЧИНЕ РУКЕ

Дрхтаве,
као да се боје
да ме не повреде,
додирну ме па узмичу
под цицану кецељу,
натопљену хиљадама суза
даљине.
Смежуране,
као две птице промрзле,
на моје крило слетеле.
У њима видим себе,
и неке пределе давне,
и видим их нежне.
Узимам их и молим благослов
да, сад кад близу су,
загрле своје чедо
и никад ме
не пусте.

Тодора Шкоро

Фотографије: Мирослав Б. Душанић