Хуан Рамон Хименез: Растворио сам те

Растворио сам те

Растворио сам те као ружу
да бих твоју душу видио
и не видјех је.

Али све около
– обзорја земље и мора –
све, унедоглед,
би испуњено
бескрајним и живим животом.

Хуан Рамон Хименез

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Безгласје

Безгласје

Очекивао сам гласове са улице
Очекивао сам гласове с неба

Примијетио сам да ми недостаје

Ја немам душу од камена
Ја немам душу од жељеза

Сву ноћ сам грцао у сузама
Љубав је крхка и к/варљива

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

ИСТОК број 2 - 4: Зоран Милић (двије пјесме)

ПРЕЛУДИЈУМ

Поново ће земља потећи
И тећи ће тећи тећи

И вода опет и поново земља
А ми ћемо на обали
Посматрати

И тако непрестано
Тећи ће вода тећи ће
Земља

И у нама ће увијек остајати
Помало воде и помало 
Земље

Све док се и ми
Не претворимо

У воду

У земљу

ИЗГОВАРАЊЕ СМРТИ

Кад ја изговорим свет ће поделити
На оне који су живи
И на оне који су били живи

Једне треба научити да је воле
Једне треба научити да је изговоре

Ко се одрекне себе може и да је пева
Ако не уме умреће кад проговори

Ако имаш у устима ову велику реч
Видећеш од ње можеш направити закон
Од ње можеш направити битку
Од ње можеш направити птицу

Седећеш поред птице и горко ћеш се кајати

Ако имаш у устима ову велику реч
Видећеш закон може бити у песми
Битка може бити у закону
Птица може летети по води

Остаћеш без птице и горко ћеш се кајати

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Нада Петровић: Ако...

Ако...

Ако се вратим
дуго ће ми требати
да ти отворим срце као празан новчаник,
да ти покажем неплаћене рачуне за све дане изгубљене,
избледеле слике на којима смо се смејали...

Ако се вратим
донећу ти празна обећања која си ми поклонио,
помало искрзана, селотејпом залепљена,
али замењива за све важеће валуте прокоцканих надања...

Ако се вратим
свратићу на путу ка теби у старинарницу да проверим
да ли још увек постоји мој живот међ пожутелим рукописима...

Ако се вратим знаћеш куда одлазим...

Нада Петровић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

ПРОМОЦИЈА ИЗАБРАНИХ КЊИЖЕВНИХ ДЕЛА МИРОСЛАВА ДИМИТРИЈЕВИЋА

ДИМИТРИЈЕВИЋ — ИНСТИТУЦИЈА ЗА СЕБЕ

     — Мирослав Димитријевић је темељит и надарен човек и писац, духовно освештан и освећен, фактографски поткован, имагинативан и луцидан, духовит и сатиричан — истакао је на почетку своје беседе др Мићо Цвијетић, главни и одговорни уредник „Књижевних новина“, на промоцији изабраних књижевних дела Мирослава Димитријевића, у порти земунског храма Светог Николаја, на Трећем  саборовању, односно духовским свечаностима, 18. јула 2015. године.

    — Велики је стварни повод да овом угледнику, на овом месту и у ово време, посвећујемо пажњу. Реч је о објављивању његових изабраних дела у девет томова. Она обухватају само оно најбоље из његовог књижевног стваралаштва: романе, поезију, кратке приче, беседе, драмско стваралаштво, дечју поезију, афоризме и епиграме. Али тај списатељски океан не представљају само ове књиге.

     У огромном опусу од близу 90 дела, у том изузетном збиру налазе се: историјска и историографска дела, која сежу у далеку српску прошлост, српску праисторију, културу и цивилизацију, посебно у његов ужи и шири моравски део човечанства, како би рекао велики писац и највећи Моравац, Добрица Ћосић.

     У свеукупном опусу налазе се и критички, есејистички и публицистички текстови, антологије (разнородне), монографије, народне умотворине, разноврсни зборници, антропогеографске и историјске студије, књиге духовне баштине и народног памћења; дела о Параћину и Параћинцима, Морави и Моравцима, чији је изданак.

     Врсни је хроничар села, великог пројекта САНУ, касније КПЗ Србије, споменичног блага српског села, па и његове родне Рашевице. Чак је и летописац своје параћинске гимназије.

     Ретки су аутори са толико објављених дела. По овоме је Мирослав Димитријевић уз раме Љубивоју Ршумовићу и Добрици Ерићу, само што је Мирослав жанровски разноврснији и сложенији, а по својој мисији и вуковац и доситејевац.

         Димитријевић је институција за себе.

        Он је књижевни и духовни посленик и културни прегалац, неуморни радиша, са изграђеним култом према књизи, са страшћу истраживања и писања. Како би Доситеј рекао „за ум, за срце и за нарави чловеческе“. Мирослав Димитријевић је обликовао свој огромни стваралачки универзум и још га обликује и надограђује, широк и дубок, разгранат и вишеслојан. Намењен српском човеку и људима, у овом и оваквом свету. О књижевнику Мирославу Димитријевићу, под којим се појмом подразумевају вишеструке стваралачке и истраживачке склоности и наклоности, надахнућа и обдарености, али и изворна снага аутентичног Моравца, антејски везаног за плодну и родну земљу.

     Писац коме посвећујемо пажњу, добрим делом је окренут оном што је непролазно, националном миту, легенди и предању, духовном и световном, свеколикој српској баштини. Како у свом књижевном делу, тако и у својим бројним другим радовима у којима дубоко понире у нашу, српску свеукупност постојања, и трајања, разгрнуо различите тајне и чудеса. А славни песник Јован Дучић је својевремено исписао ову поруку: „Све књиге на свету требало би да буду књиге утехе, толико има несрећних на земљи“. А такве су и књиге Мирослава Димитријевића, који за живота исписа и свој песнички епитаф, чија ударна каденца гласи: „Од живога/ људског тела/ нема бољег/ споменика/“. Као да читамо и слушамо поруку са неког давног херцеговачког стећка — рекао је између осталог др Мићо Цвијетић.

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Немогућност уживања или У беспућу Универзума

Немогућност уживања
или У беспућу Универзума

Ја нисам способан да уживам
Не посједујем ту лакоћу
Да гледам како се свијет троши
И грицкам чоколаду

Још увијек ме плаше урбани мотиви

Иако већ дуго живим у граду
Ја не знам ни како да поступам
Нисам се навикао на билборде
И свјетлост демонске рекламе

Ја улазим у зграде на задње излазе
Мемљиве и смрадне

Ја бирам само споредне пролазе
У којима мачке и пси луталице
Опсиједају нанизане канте за смеће
И имају очи као филџане

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић : ЖЕСТ

ЖЕСТ 

слутим како ће поново
пред чистином хартије
да ме ломи и сломи
сулуди карусел емоција
а хтио сам а желио сам

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Бедеми града Штралзунда (њем. Stralsund)

Мирослав Лукић: (Дубока песма немогуће љубави или Скривање босиока) - фрагмент

(Епилог)

Ни шебој, ни ноћне фрајле,
ни козја крв, ни зановет,
ни црвени багрем, звездан,
ни златне рибизле, јоргован,
нису прави мелем,
већ с е ћ а њ е -
сећање до усијања!

Чек', почекај, месече,
да идемо заједно,
до локвања белих
барских и мириса дивље
перунике,
до гробова и градина
Звижда и Хомоља,
до флаута неухватљивих анђела
Целине,
жуна у врбаку,
полегле и ћутљиве црвене шумске
детелине.
До неизрециве носталгије
и сласти и горчине потпунога заборава! . . .

(1969 - 1989) (1995)

Мирослав Лукић

*
Сећање
Као сан, као дан, и искра.
Песма молитва.

Веселинка Стојковић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Јакоб Бас: ХОМЕРОВА ОДИСЕЈА (фрагмент)

СНЛ, Загреб (1987)

Ноћ је потпуно замрачила обзорје. Киша је лијевала и снажни је вјетар бјеснећи ударао о зидове колибе. Одисеј се претварао да се тресе од хладноће. Лукаво искушавајући вјерну душу, да види хоће ли му пружити огртач да се њиме заштити, рече:
 

- Слушај ме, Еумеју. Вино ми је развезало језик, учинило ме разговорљивим, па ћу ти испричати једну причу:

"Био сам млад и снажан кад сам ратовао пред Тројом. Једног смо дана лежали у засједи. Вође смо били Одисеј, Менелај и ја. Сакрили смо се у густо обраслој мочавари у близини града и чекали повољну прилику за напад. Била је бурна ноћ, сјеверњак је жестоко бјеснио, а снијег је сипао из облака и прекрио наше штитове ињем и ледом. Сви су имали на себи огртаче и топлу одјећу. Прекрили су штитом рамена и мирно дријемали. Само сам ја несмотрено био оставио огртач јер нисам марио за хладноћу. Али сам то у трећој ноћној стражи горко испаштао. Потапшао сам по рамену Одисеја, који је лежао покрај мене, и тихо му рекао:

- Племенити јуначе, не могу више издржати хладноћу. Заборавио сам огртач и имам само лагани хитон. Не видим начина како да се заштитим од јаке студени.
 

Сналажљивог Одисеја није требало много молити за помоћ. Пришапне ми:
 

- Шути да те не чују Ахејци и препусти све мени. Затим проговори тако гласно да су се други пробудили:

- Драги моји, сањао сам божански сан - да нам пријети опасност. Одвише смо се удаљили од наших бродова. Било би добро да један од нас оде Агамемнону и затражи од њега да пошаље појачање на наш положај. 

Одмах устане млади грчки ратник Тоант одбаци свој лијепи пурпурни огртач и пожури до бродова. А ја сам се тада огрнуо његовим огртачем и спавао до јутра. Кад бих се још сада могао дичити младошћу, нашао би се сигурно неки пастир који би ми посудио огртач, али они презиру биједног просјака."
 

Еумеј ће на то смијући се:

- Добри старце, све си то лијепо испричао. Своју си причу добро измислио да би ме подсјетио како се морам понашати. Зато нећеш остати без огртача. Могу ти га посудити само за ову хладну ноћ, јер немам толико одјеће да бих ти га могао даровати. Мораш причакати да се врати Одисеј: он ће ти радо даровати не само огртач, него и одјећу. 

Говорећи то Еумеј је већ припремао своме госту лежај крај ватре и прекрио га козјим и овчим кожама. Кад је Одисеј легао, покрио га је великим вуненим огртачем - јединим који је посједовао. Ускоро је гост заспао, а покрај њега легоше слуге. Али Еумеј није ни те ноћи занемарио своју дужност. Наоружао се и изишао, огрнут великом козјом кожом, да спава под стијеном, под којом је био заштићен од сјеверца, у близини вепрова. Одисеј то примијети и развесели се што он тако вјерно чува његова добра.

/Пријевод са њемачког: Балдо Шољан/

Мирослав Б. Душанић

Веселинка Стојковић: КЉУЧ

Мирослав Б. Душанић

КЉУЧ

Драгом Мирославу Б. Душанићу

У Незнању Долазимо
У Незнању Одлазимо

Другога Пута Нема

Бог Је Тај Који Нам
У Последњем Часу
Тутне Кључ У Руке

Кад Долазимо
И Када Одлазимо

Остаје Нам Само Да
Путујемо И Памтимо

Са Душом Вечно
Откључаном

Веселинка Стојковић

Лидија Душанић

Мирослав Б. Душанић: Неизвјесност

Неизвјесност

куда идемо драги пријатељу
ко нас чека и да ли
имамо ли право извући се
скрити душе од очаја

сурово је дошло вријеме
нема жара на огњишту
двери празне

изрониле црне гује из пећина
гамад гмиже
расте коров и коприва
свуда замке и процјепи
нигдје стазе
упоришта

небом круже грабљивице
лове врапце и сјенице

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Самоћа

Самоћа

повезује нас вријеме нетрпељивих
контроверзе историјских токова
устаљени обреди и навике
побуна и наталожена горчина
депресија из комшилука
необјављене књиге с пјесмама
бескорисне биљешке и дневници
рупа у облацима изнад крајолика
мирис дивље руже који опија
топлина груде и пекмез од кајсија
заљубљеност и непремостива даљина
уплашене очи кад дан утихне
осама без крика и безлична тмина

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Паул Целан: Сан и храна

Сан и храна

Дах ноћи је твој чаршав, тама леже крај тебе.
Тиче ти зглавке и слепе очи, буди те у живот и сан,
налази ти траг у речи, у жељи, у мисли,
спава са сваком од њих, мами те напоље.
Чешља ти со из трепавица и ставља је на сто пред тебе,
ослушкује песак твојих сати и послужује ти га.
И што је било као ружа, сенка и вода,
то ти лије у чашу.

Паул Целан
/Пријевод: Бранимир Живојиновић/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Кључ

Живимо у времену када се исказана осјећања исмијавају, али то не треба да нас поколеба... Плес на жици није храброст. То је научена и пролазна атракција, једно опојно сновиђење...

Са маскама је човјек, хтио то или не, и жртва и џелат...

Кључ

Одбаци маску с лица
Одмах и без оклијевања
Наш пут није пут лудака
И опсјенара

Заплачи искрено
Над том лажном сликом
Пусти сузе да саперу
Из очију сањарења

Нек ти лију немилице
Нек те воде Изворишту

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић